Jastreb i kukavica

Jastreb i kukavica
Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović

Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije.

Jastreb zapita kukavicu s čim se ona hrani. Ova mu kaže: „Jedem mrave i svakojake crviće, no najlepša mi je čast kad uhvatim mladog poljskoga miša.” Nasmeje se jasterb. „Međer si prava kukavica!“ — reče joj. „Ta eto te po veličini tela kolik ja, a ni perje ti nije od mog perja otlično; zašto dakle golubove, kokoši i piliće ne hvataš? Onda bi znala šta je slast i hrana!” To izrekavši, zaleti se k jednoj seoskoj kući među kokoši. Seljanin, koji ga davno s puškom vrebaše, pukne na njega, i prebije mu desno krilo, veže ga jošte živa za nogu, i obresi ga negde u avliji da se njim i drugi jastrebovi plaše.

Onda kukavica, videći ga gdi se obešen jošte koprca, reče mu: „Sad mi kaži ko se bolje hrani, ja ili ti?”

Naravoučenije

Ništa nije bezbednije, mirnije i poštenije nego s svojim pravednim trudom hraniti se i održavati, niti pak bjedstvitelnije i sramotnije nego na tuđe lakomiti se i s nepravdom sebi pomoć iskati. Pravedan i dobar čovek ako i štetuje i sve što ima izgubi, bog i dobri ljudi neće ga nipošto ostaviti. Usađeno je od boga u srce dobrim ljudma da rado žele poštenom čoveku u zlopolučiju pomoći. A nepravedan i zao i ono što s nepravdom steče, s nemirom i sa vsegdašnjim bespokojstvom uživa. Ako li (kako se često slučava) što ima izgubi, ništa mu ne ostaje nego sramotno ime.

Evo jedan kratak razgovor nekoga staroga kapetana Raškovića, iz Golubića u Dalmaciji, s jednim Svetogorcem, koji sam u njegovom domu, na dan svetoga Nikolaja kojega on slavljaše, u rečenom selu, decu učeći, slušao; i budući da je kratak, a vesma, i u samoj prostoti kuriozan, hoću ga ovde pridodati.

Sedeći mi pri trapezi, začu se u avliji topotanje konja i glas Svetogorca, koji kako sjaše, počne ka' u svojej kući zapovedati da se konjma zob dade. Nasmeje se starac kapetan, govoreći: „Eto ti mi kuge; nikada se s tim čovekom bez kavge ne mogu rastati; ta svi kaluđeri ištu, ali ovaj silom 'oće da otima.”

Svetogorac: No, kapetane, piši jednu parusiju na carski manastir N.!

Kapetan: Ta otpočini malo, oče, neka najpre ručamo; ima tome vremena.

S.: Posediću malo dok konji pozoblju, al' mi nije do dangube, jer znaš šta ga je danas kršnjaka. 'Oćemo li zapisati parusiju?

K.: Ja neću ništa pisati, nego što budem mogao daću i bez pisanja.

S.: A šta ćeš dati?

K.: Daću ti jedan cekin.

S.: Cekin na Svetu Goru! Nije li ti sramota pred tolikim ljudma to i reći?

K.: Ja mislim, oče, kad čovek daje ono što može i 'oće, ne zaslužava sramotu nego poštenje.

S.: Meni cekin! Zar sam ja Marko slepac?

K.: Marku slepcu kad ja gazetu dam, on mi veli: Hvala, i da bog pomože, a tebi i s cekinom sramotan se činim!

S.: Zar ne znaš, kapetane, da kakvu milostinju ko daje, onaki i blagoslov prima?

K.: Ja znam da je ono prava milostinja koju čovek da onde gdi valja i dobrovoljno, a ne silom i preko srca.

S.: Onde gdi valja! A zar u Svetu Goru ne valja davati? A otkuda vam dolazi više blagoslova nego iz onih svetih mesta, za koje vas i bog blagoslivlja i naknađavam storiceju ono što vi nami dajete?

Ovde se kapetan nasmeje, i ovako mu odgovori: „Kaluđeru, ja sam tebi toliko puta rekao da se ti sa mnom ne inatiš; ja znam dobro da bog blagoslivlje one koji se trude i pravično živu, ali da nama bog daje za vaše kaluđerske blagoslove, to ti drugima kazuj! Da vi take blagoslove imate, vi bi sebe najpre blagoslovili, i ne bi doveka prosjaci bili, ni svetu dosađivali.

S.: Mi ne prosimo za sebe, nego za manastir.

K.: Opet on — „za manastir!” Ta nije li manastir vaša kuća? A ko prosi za svoju kuću, ne prosi li za se?

S.: Ti ne znaš, kapetane, koliko se ljudi u jednoj lavri 'rani.

K.: Ta u dobri čas, ako će vas biti i na iljade: koliko vas je više, toliko više možete izraditi i isposlovati, da 'oćete da se trudite, pak bi vas i bog blagoslovio, i dao bi vam ka' i drugim ljudma. Ali ste se vi naučili s tuđom mukom živiti, a gdi je god tuđe, tu nije blagoslov nego prokletstvo. To ja znam, i tebi kažem.

S.: Ne bi ti tako govorio da znaš šta mi Turkom dajemo.

K.: Da vi o svojoj muci živite, ne bi toliko davali; ali Turci dobro znadu da vi derete svet, pak 'oće i oni da deru vas; u tome su oni pametni baš kao i vi. A eto Bosne, vidi se odavde, gdi sav 'rišćanluk Turkom daje, a niko ne prosi, nego jošte u svakom selu na'odi se, fala bogu, imajući' ljudi i gazda. Što ti ja velim: gdi se ljudi sami ne trude, no s tuđom mukom ištu da živu, onde mora biti prokletstvo božje i prošnja. Svedodžba ti tome naši kaluđeri i fratri: oni nikom ništa ne daju, ali sve prose te prose. A da vi imate ženu i decu, vi bi radili kao i mi, pak bi vas i bog blagoslovio, i dao bi vam kao i nami.

S.: To nije za nas, jer smo se mi odrekli mira, žene i familije.

K.: Svega ste se odrekli, a naše se kese ne mogoste nipošto odreći. Kad ste se nas odrekli, što ćete među nami, i što nam mira jedanput ne date? Kad mi od vas ništa ne ištemo, ne ištite ni vi od nas, prođite se nas i okanite.

S.: Ne ištete ni našega blagoslova?

K.: Ja sam ti kazao: blagoslovite vi sebe, da naše ne prosite, a mi u svakom selu imamo naše sveštenike koji će nas blagoslivljati.

S.: To si ti naučio od onoga Grka, kancelista u Kninju, a ne znaš da on niti je Latinin ni Grek. Opet se starac kapetan zdravo nasmeje, govoreći: „Prođi se ti, oče, Grka i Latina, mi ako i nismo Grci i Latini, dao nam je bog pamet kao i njima da ako 'oćemo možemo znati šta je dobro i pošteno, šta li nije.

S.: Daj mi barem i taj cekin, i bog da prosti; baš me je danas skupo stao.

K.: Ko ti je kriv? Ti dobro znaš da kod mene kojekakove turske musevede ne prolaze.

Ovde se je naš Svetogorac jošte pametno razgovarao, znajući da je rečeni kapetan takovi čovek koji ne da lasno na se nasrtati; ali na drugi mesti dolazilo bi do vike, kavge i anateme.

Evo prava pučina zašto su već takovi kaluđeri svuda i među svi narodi u prezreniju, i ništa ih jošte ne drži nego sujeverije i prostota ljudi, koji kako upaze kaluđerske kape i mantorose i kukuljice, ni sami ne znadu šta sebi o njima voobražavaju, a navlastito kad upaze kojega da je suv kao ugarak, neočešljan i izdrpat, i kad čuju da ne samo meso nego ni ribu ne jede, onda već misle da iz njega sve znamenija i čudesa lete, drže ga za prozorljiva i njegove reči za orakulum. Svrh svega, kad je takovi jošte lukav da se ume vladati, onda neka niko pred njega ne izlazi.

Apostol Pavle javno kaže: „Čado Timoteje, doći ćedu bedna vremena kad ćedu neki za svetinju držati da se od zakonoga braka udaljavaju i od mesa uzdržavaju, no zaludu.” Kaluđeri vele da to nije za njih nego za maniheje, al' već ne služe izmišljeni izvjeti i tolkovanija, valja pravo govoriti: ovo je za svakoga koji tako čini, budi ko mu drago. A za koga je ovo što Spasitelj Hristos veli: „Gore vam koji proždirete domove udovica, i dugačke molitve činite, da vas ljudi vide.” Ko god želi da je pravi Hristov učenik, neće se na ovo što pišem srditi, nego će i sa mnom zajedno želiti da se ispravljenije u svašto uvodi, i što god niti je polezno niti valja da se odbaci.

Izvori

Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ezop, umro -560, pre 2584 godine.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 213 godina.