Јаран Мујо и јаран Алија
у исту се цуру загледаше,
загледаше, па се завадише.
На Муји је дванаест раница,
на Алији двадесет четири. 5
Кад то чула лијепа дјевојка,
припе печу, обуче фереџу,
она иде рањеноме Али:
— Мој Алија, мој очињи виде,
мореш знати, хоћеш преболиети? 10
Говорио Аљо, момче младо:
— Могу знати, нећу пребољети.
Откриј мени кумашли јоргана
па ми види ране по срдашцу!
Открила му кумашли јоргана 15
па видила ране по срдашцу,
па прољева сузе низ образе.
Говорио Аљо момче младо:
— Ја ћу тебе драга замолити,
када мени суђен данак дође, 20
суђен данак и умрли сахат,
немој поћи за јарана мога,
за јарана, за Мују душмана!
То изусти, па душицу пусти.
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 561.
