Јан Хус

ЈАН ХУС (Ђура Јакшић)

На сабору космичкоме
Има ваљда пет стотина
Црних риза и мантија -
Али нигде ведра лика,
Већ ка´ она туга тиха,
Спустила се помрчина,
Па се ваља као змија
По грудима становника...
Само оне црне звери,
Што ђавољи шапат чују -
Само црни калуђери
Подмукло се осмејкују.

Пред њима је борац стари,
Узор света и човека,
Што идејом свога века,
И векова господари;
Чело му је без облака,
Мудро око пуно плама,
Гледа децу црног мрака,
Гледа чету пустињака,
У тим црним мантијама...

"Звали сте ме да поречем
Својом крвљу што сам пис´о,
Мојим ножем да пресечем
Од помисли прву мис´о;
Да се клањам немој слици,
Коју не знам нити чујем
И у њојзи - варалици!
Христа Бога да поштујем!"...

Тако рече смелим гласом
Поучитељ нове вере,
А глас му је са ужасом
Испунио калуђере;
Дигоше се ћелепуши
Ко да друга коса ниче,
Па ко змија када сиче
Сав се сабор запенуши:

"Тешко теби несрећниче!
Тешко твојој грешној души!
Опореци књигу гада!
Књигу греха, књигу јада! ..."

"... Ја никада! ..."

"На спалиште! На спалиште!
Пак´о своју жртву иште!
Душу, тело и спискове,
И наука вере нове,
Све нек иде на спалиште!
На спалиште! На спалиште! ..."

Народ ћути, Рајна ћути,
А учитељ новог знања
Од судија строгих, крутих,
И не тражи поравнања:
"Нека Рајна носи пеп´о!
У Рајни је тако лепо!
Брда плава, река плава,
Од пакости заштићава,
И грехове прашта свима:
А науке, нова вера,
Потресаће вековима,
Подлу чету калуђера! ..."

1877.