Jan Hus

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

JAN HUS (Đura Jakšić)

Na saboru kosmičkome
Ima valjda pet stotina
Crnih riza i mantija -
Ali nigde vedra lika,
Već ka´ ona tuga tiha,
Spustila se pomrčina,
Pa se valja kao zmija
Po grudima stanovnika...
Samo one crne zveri,
Što đavolji šapat čuju -
Samo crni kaluđeri
Podmuklo se osmejkuju.

Pred njima je borac stari,
Uzor sveta i čoveka,
Što idejom svoga veka,
I vekova gospodari;
Čelo mu je bez oblaka,
Mudro oko puno plama,
Gleda decu crnog mraka,
Gleda četu pustinjaka,
U tim crnim mantijama...

"Zvali ste me da porečem
Svojom krvlju što sam pis´o,
Mojim nožem da presečem
Od pomisli prvu mis´o;
Da se klanjam nemoj slici,
Koju ne znam niti čujem
I u njojzi - varalici!
Hrista Boga da poštujem!"...

Tako reče smelim glasom
Poučitelj nove vere,
A glas mu je sa užasom
Ispunio kaluđere;
Digoše se ćelepuši
Ko da druga kosa niče,
Pa ko zmija kada siče
Sav se sabor zapenuši:

"Teško tebi nesrećniče!
Teško tvojoj grešnoj duši!
Oporeci knjigu gada!
Knjigu greha, knjigu jada! ..."

"... Ja nikada! ..."

"Na spalište! Na spalište!
Pak´o svoju žrtvu ište!
Dušu, telo i spiskove,
I nauka vere nove,
Sve nek ide na spalište!
Na spalište! Na spalište! ..."

Narod ćuti, Rajna ćuti,
A učitelj novog znanja
Od sudija strogih, krutih,
I ne traži poravnanja:
"Neka Rajna nosi pep´o!
U Rajni je tako lepo!
Brda plava, reka plava,
Od pakosti zaštićava,
I grehove prašta svima:
A nauke, nova vera,
Potresaće vekovima,
Podlu četu kaluđera! ..."

1877.