Јану мајћа на далеко дава,
Јана нече куде мајћа дава,
веч си иде где си сама знаје.
Јана се је од коња валила:
да си има девет мили брата, 5
девет брата, девет братанчета,
често че јој у госје долазе,
у годину свакога месеца,
у месецу сваке недељице.
Кад пројдоше девет годин’ дана, 10
јетрве су Јани говориле:
„Што се, мори, ти од коња валиш,
да ти имаш девет мили брата,
девет брата, девет братанчета,
често че ти у госје дооде, 15
у годину свакога месеца,
у месецу сваке недељице."
Сви су девет браћа поумрли,
сад остаде остарела мајћа,
па се вишњем досадило Богу, 20
те извади најмладога брата,
пошаље га сестри у походе.
Далеко је сестра угледала,
мало ближе пред њег’ ишетала;
руке шире у лице се љубе, 25
За јуначко упита га здравље:
„Што ми, брате, на зевњу миришеш?"
„Тако, сејо, ја у зевњу радим."
„Што ми, брале, на тавњан миришеш?"
„То је, сејо, тавњанова гора. 30
Ајде, сејо, кући да идемо.“
Кад су били близу белог двора,
угледа ји остарела мајка.
Ал’ у двору кука кукавица.
