Janu majća na daleko dava,
Jana neče kude majća dava,
več si ide gde si sama znaje.
Jana se je od konja valila:
da si ima devet mili brata, 5
devet brata, devet bratančeta,
često če joj u gosje dolaze,
u godinu svakoga meseca,
u mesecu svake nedeljice.
Kad projdoše devet godin’ dana, 10
jetrve su Jani govorile:
„Što se, mori, ti od konja vališ,
da ti imaš devet mili brata,
devet brata, devet bratančeta,
često če ti u gosje doode, 15
u godinu svakoga meseca,
u mesecu svake nedeljice."
Svi su devet braća poumrli,
sad ostade ostarela majća,
pa se višnjem dosadilo Bogu, 20
te izvadi najmladoga brata,
pošalje ga sestri u pohode.
Daleko je sestra ugledala,
malo bliže pred njeg’ išetala;
ruke šire u lice se ljube, 25
Za junačko upita ga zdravlje:
„Što mi, brate, na zevnju mirišeš?"
„Tako, sejo, ja u zevnju radim."
„Što mi, brale, na tavnjan mirišeš?"
„To je, sejo, tavnjanova gora. 30
Ajde, sejo, kući da idemo.“
Kad su bili blizu belog dvora,
ugleda ji ostarela majka.
Al’ u dvoru kuka kukavica.
