Јанковић Стојан удаје посестриму Туркињу
0001 Ашикује момак и дивојка
0002 У пролиће, у најлипше доба,
0003 Кадно цвате јаблан и ружица,
0004 По пристранцих меневиш љубица,
0005 Кадно листа буквић и јаворић,
0006 Свака трава на завојке пође
0007 Као дојке у младе дивојке.
0008 Боже мио, ко би момак био,
0009 Ко л’ је момак, ко ли је дивојка?
0010 Од Госпића Куртагић-Хасане,
0011 А дивојка од Бунића била,
0012 Сестра Злате бунићког диздара,
0013 Колико су у далеко били,
0014 Често су се они састајали:
0015 У години сваког мисеца,
0016 У мисецу сваке недиљице,
0017 Мало коју ноћцу прометнули,
0018 Да се они састајали нису.
0019 Једну вечер Хасан закаснио,
0020 Па он драгој до пенџера дође
0021 И под кулом одјаха ђогата,
0022 Свеза ђогу у бостану-башчи,
0023 Па се драгој пење до пенџера.
0024 Кад на пенџер главу наслонио,
0025 У одаји јасна гори свића,
0026 Код ње сиди кићена дивојка,
0027 Ситно везак везе у одаји,
0028 А спомиње Куртагића свога:
0029 „Душо моја, Куртагић-Хасане!
0030 Што те нејма до пенџера мога?
0031 Ал ми те је заболила глава,
0032 Ал те ј’ стара окарала мајка,
0033 Ал си дражу нашо од Златије,
0034 Па си с’ тамо ашик наметнуо?“
0035 Ако те је заболила глава,
0036 Бог ће дати, па ће лакше бити,
0037 Теби твоја на ум пасти драга,
0038 Па ћеш драгој до пенџера доћи;
0039 Ако те је мати окарала,
0040 Свачија је мати милостива,
0041 Твоја ће се смиловати на те,
0042 Онда ће те мени оправити;
0043 Ако с’ дражу нашо од Златије,
0044 Да Бог даде, ти је пожелио,
0045 Па ти јопе на ум пала Злата,
0046 Да ми дођеш до пенџера мога!“
0047 То говори кићена дивојка,
0048 Она мисли, да нико не чује,
0049 Али слуша Хасан код пенџера,
0050 Дуго момак чекати не море,
0051 Дивојци се јавља са пенџера:
0052 „Злате, јањци о Јурјевих данцих!
0053 Ти спомињеш Куртагића свога,
0054 Ево мене код пенџера твога!“
0055 Кад дивојка момка опазила,
0056 Појагми се до џама-пенџера,
0057 Нејма када пенџер отворити,
0058 Ван по срчи ошину рукама,
0059 Сва се срча по крилу саслула,
0060 А кроз пенџер руке промолила,
0061 Хасану их сави око врата:
0062 „Гдје си, душо, Куртагић-Хасане,
0063 Што с’ ми, драги, ’вако закаснио?
0064 Дости је нашег ашилука било,
0065 Јал’ ме води, јал’ већ не доходи!
0066 Ја се бојим, моје миловање,
0067 Мого б’ с мене изгубити главу,
0068 Јер су љетне ноћи наскочиле,
0069 Гора се је листом заодила,
0070 Постали су вуци и хајдуци,
0071 Мого б’ с мене изгубити главу.“
0072 Њојзи Хасан вели на пенџеру.
0073 „Липа Злате, моја јауклијо!
0074 Причекај ме за петнаест дана,
0075 Док се спремим код Госпића свога,
0076 Док подигнем кићене сватове.“
0077 Тако они вјере утврдише
0078 И дадоше тврдно обиљежје:
0079 Златка њему гердан испод врата,
0080 Хасан њојзи педесет дуката.
0081 То рекоше, па се растадоше.
0082 Хасан свога појаха ђогата,
0083 Оде Хасан до Госпића свога,
0084 Оста Злате у кули каменој.
0085 Кад дан свану и ограну сунце,
0086 Вид’де главе бунићког диздара!
0087 Подранио ага у одаји,
0088 Па повика сестру јединицу:
0089 „Злато, сестро на оџаку моме,
0090 Ход’де мени у моју одају!“
0091 Кад му дође кићена дивојка,
0092 Њојзи вели бунићки диздару:
0093 „Сестро моја у брата једина!
0094 Вакат дође, да се растајемо,
0095 Већ се теби вакат удавати.
0096 У тебе има доста муштерија,
0097 Просци те просе по широкој Лици,
0098 Просе те бези, а просе ајани.
0099 Вид’де књига твојих просачкиња!
0100 Мени просци твоји додијаше,
0101 Што ми биде билице шенице,
0102 Све ми просци твоји поједоше;
0103 Што ми јечма биде уступана,
0104 То просачки коњи позобаше.
0105 Сад обирај, за кога ћеш поћи,
0106 Ког обереш, сестро јединице,
0107 Оном ће те брацо поклонити,
0108 Ја ћу тебе кршно опремити.“
0109 Сестра брату вели у одаји:
0110 „А мој брате у сестре једини,
0111 Даји сестру, куд је теби драго!
0112 Ако ћеш ме низ воду турнути,
0113 Твоја ће те сестра послушати.“
0114 „ „Не ћу, сестро, вјеру ти задајем,
0115 Ти обери, за кога ћеш поћи,
0116 Ономе ћу тебе поклонити.“ “
0117 Јопе му вели сестра у одаји:
0118 „Кад ћеш мени дати изабрати:
0119 Не дај мене бегу ни једноме,
0120 А недај ме никаком ајану,
0121 Већ ме подај до Госпића била,
0122 Подај мене Куртагић-Хасану,
0123 Јер је прави јунак на мејдану,
0124 И мене је јунак породио.“
0125 Ја кад чуо диздар у одаји:
0126 „Сестро моја, од Бога ти тешко!
0127 Што ће теби Хасан у Госпићу?
0128 У Хасана нигди ништа нејма,
0129 Тебе је, сестро, госпоја родила
0130 У одаји на мехку јатаку,
0131 У билу те свилу замотала,
0132 А господским мликом отхранила;
0133 Хасана је влахиња родила
0134 У бујади овце чувајући,
0135 У прегачи колиби донила,
0136 У руно га вуне замотала,
0137 У купину па га повијала,
0138 Сад ћу т’ мртвом говорити главом.“
0139 Па на ноге скочи у одаји,
0140 А побиже кићена дивојка
0141 И утече у своју одају,
0142 Од одаје закључала врата.
0143 Њојзи вели диздар Халилага:
0144 „Сестро моја, од Бога ти тешко!
0145 Ког одабра на широкој Лици?
0146 Не дам тебе Куртагић-Хасану,
0147 Тебе проси Козлић Алиага
0148 Са Удбине, са широке Лике,
0149 Каква аге на Удбини нема;
0150 Ја ћу тебе аги поклонити,
0151 Па ’ш му бити млађа код колина,
0152 Двор му мести, а воду носити,
0153 Пречекај ме за недиљу дана.“
0154 То јој рече, па се натраг врати.
0155 Оста Злате у својој одаји,
0156 Врло цвили кићена дивојка,
0157 А спомиње Куртагића свога:
0158 „Куку, душо, Куртагић-Хасане!
0159 Да сад мореш очима видити,
0160 Гдје је Златка, твоја јауклија!
0161 Привари ме диздар Халилага,
0162 Па му казах тебе у одаји,
0163 Врло ме је резил учинио,
0164 А задо ми вјеру од себека,
0165 Да ме не да теби, миловање,
0166 Да ће мене дати на Удбину,
0167 На Удбину Козлић-Алиаги.
0168 Волила би главу изгубити
0169 Нег агину кулу населити.“
0170 Од кахара и жалости тешке
0171 Спомињући Куртагића свога
0172 Билу књигу пише на колину,
0173 А на руке Куртагић-Хасану:
0174 „Куртагићу, очи дивојачке!
0175 Ето теби књига направљена:
0176 Не чекај рока до петнаест дана,
0177 А не купи кићених сватова,
0178 Већ појаши ђогу великога,
0179 Ход’ ми сађи под кулу камену
0180 А под пенџер ноћи по поноћи,
0181 Ја ћу т’ сама у авлију саћи
0182 Брез изуна брата рођенога,
0183 Па ме носи до Госпића свога.“
0184 Лако билу књигу направила,
0185 Ал је мучно књигоношу наћи.
0186 Често Златка гледа са пенџера,
0187 Не би л’ иког липа опазила,
0188 Да би јој с књиге прифатио,
0189 Да јој књигу снесе до Госпића,
0190 Прида књигу Куртагић-Хасану.
0191 Кад опази потур-Ибрахима,
0192 Кахвеџију бунићког диздара,
0193 Стаде вика с пенџера дивојке:
0194 „Потур-Ибро, братов кахвеџија!
0195 Примакни се до пенџера мога,
0196 Имам нешто с тобом говорити.“
0197 Тад јој Ибро до пенџера дође:
0198 „Сестро Злато бунићког диздара!
0199 Де ми кажи, шта ћеш говорити,
0200 Дуго не смим стати код пенџера,
0201 Опазит ће диздар Халилага.“
0202 Њему вели Злате са пенџера:
0203 „По Богу брате, потур-Ибрахиме!
0204 Би л’ послушо нове посестриме,
0205 Би л’ се моје књиге прифатио,
0206 Однио ми књигу до Госпића,
0207 Дао књигу Куртагић-Хасану,
0208 Би ли, Ибро, тврде вјере био?“
0209 Тад јој Ибро вели под пенџером:
0210 „Липа Злато, моја посестримо!
0211 Отисни ми књигу са пенџера,
0212 Да ти књигу снесем до Госпића,
0213 А не бој се од мене невјере,
0214 Дат ћу књигу Куртагићу твоме.“
0215 Дивојка му књигу отиснула,
0216 А за књигом тријест маџарија:
0217 „Ето, брате, књиге Хасанове,
0218 Ето теби тријест маџарија!
0219 Подај књигу Куртагић-Хасану,
0220 Понеси му селам од дивојке,
0221 Нек ми ноћас до пенџера дође!“
0222 „ „Хоћу, Злате, не старај се с тиме!“ “
0223 Узе књигу, па се натраг врати,
0224 На јаслама сигура алата,
0225 Па узјаха коња у авлији,
0226 А отишће од Бунића била.
0227 Вид’ невирног потур-Ибрахима!
0228 Сам говори, а сам одговара:
0229 „Нека чека кићена дивојка,
0230 Док јој Хасан од Госпића дође!
0231 Ја ћу с књигом на град на Удбину
0232 Дати књигу Козлић-Алаги,
0233 Он ће мене добро даровати
0234 А за ову књигу дивојачку.“
0235 Управ оде на град на Удбину
0236 До конака Козлић-Алиаге,
0237 Даде књигу Козлић-Алиаги:
0238 „Селам ти је кићена дивојка,
0239 Да јој ноћас до Бунића сађеш
0240 А под кулу диздар-Халилаге,
0241 Сама ће ти у авлију саћи.
0242 Појаш’, ага, ђогу великога,
0243 Златија ће с тобом на Удбину.“
0244 Када чуо Козлић Алиага,
0245 То је аги врло мило било,
0246 Даде Ибри педесет дуката:
0247 „Хајде, Ибро, не старај се с тиме!“
0248 Оде Ибро натраг до Бунића.
0249 Опрема се Козлић Алиага,
0250 Па појаха ђогу великога,
0251 Са Удбине до Бунића сиђе,
0252 Тавна се је ноћца ушкодила,
0253 Шкода ноћца, тешка помрчина.
0254 Кад дојаха под кулу ђогата
0255 До пенџера кићене дивојке.
0256 Често Злата гледа са пенџера,
0257 Јавља јој се ага са ђогата:
0258 „Липа Злате, моја јауклијо,
0259 Ево теби Куртагића твога!“
0260 Опази га с пенџера дивојка:
0261 „Миловање, Куртагић-Хасане!
0262 Крени ђогу на авлијнска врата,
0263 Ето мене у авлију саћи!“
0264 Па окрену низ кулу камену.
0265 Док авлијнска отворила врата,
0266 Дочека је Козлић Алиага,
0267 Подиже је за се на ђогата,
0268 Отискоше од куле камене.
0269 Не зна Златка, жалосна јој мајка,
0270 Ко је носи уз поље зелено!
0271 Кад су путу на растанку били,
0272 Једни пути окрећу у Госпић,
0273 Други иду на град на Удбину,
0274 А окрену ага на Удбину,
0275 Њему вели кићена дивојка:
0276 „Душо моја, Куртагић-Хасане !
0277 Јеси л’ врло у пићу припио,
0278 Па си своју памет изгубио?
0279 Тамо пути до Госпића нису.“
0280 Насмија се Козлић Алиага:
0281 „Липа Злате, кићена дивојко!
0282 Ово Хасан није од Госпића,
0283 Већ је глава Козлић Алиага,
0284 Којег аге на свој Лици нема.“
0285 А зацвили кићена дивојка:
0286 „О Козлићу, од Бога ти тешко!
0287 Невире ми немој учинити,
0288 Моме срцу омилио ниси,
0289 Не носи ме на град на Удбину,
0290 Љуба ти бити код колина не ћу,
0291 Сама ћу себи еџел учинити,
0292 А твоју ћу кулу запалити;
0293 Већ ме носи до Госпића билог,
0294 Баци мене у поље госпићко
0295 Ниже куле Куртагић-Хасана.“
0296 Тад јој вели Козлић Алиага:
0297 „Липа Злате, кићена дивојко!
0298 Кад ти срцу омилио нисам,
0299 Ја ти криво учинити не ћу,
0300 Ни образу кидисати твоме,
0301 Ја те носим у поље госпићко
0302 Ниже куле Куртагић-Хасана.
0303 Држ’ се добро на сапих ђогату,
0304 Држи руке око паса мога,
0305 Ваља брзо до Госпића доћи,
0306 На Удбину па се повратити.“
0307 То јој рече, отишће ђогата.
0308 Вид’ невирног Козлић-Алиаге!
0309 Не ће ага у поље госпићко,
0310 Нег отишће низ Лику Вучјаку,
0311 Вучјак приђе, на Котаре сиђе,
0312 Санесе је на Котаре равне
0313 Ниже куле Јанковић-Стојана,
0314 А још зоре ни хабера нема,
0315 Па је турну на сапи ђогата:
0316 „Липа Злате, кићена дивојко!
0317 Ово си, драга, у пољу госпићком,
0318 Ниже куле Куртагић-Хасана,
0319 Чекај зоре и бијела дана!
0320 Кад заучи сабах на џамији,
0321 Онда хајде кули Куртагића!“
0322 То јој рече, отишће ђогата,
0323 Па побиже уз Котар Вучјаку,
0324 А остаде на Котару Злата.
0325 Мисли Злате, жалосна јој мајка,
0326 Да је липа у пољу госпићком,
0327 Чека зоре и бијела дана,
0328 Да заучи сабах на џамији,
0329 Да иде кули Куртагић-Хасана.
0330 Истом близу зора прикучила,
0331 А удари звоно на Котару
0332 На Ружици на високој цркви.
0333 Када чула кићена дивојка,
0334 А закука како кукавица,
0335 А побиже Златка уз Котаре,
0336 Појагми се лугу Јанковића.
0337 Док ујагми лугу зеленоме,
0338 Она цвили у лугу зеленом,
0339 А већ био данак освојио,
0340 Све Котаре магла поклопила.
0341 Чудне среће кићене дивојке!
0342 Подранио Јанковић-Стојане,
0343 А појахо коња великога,
0344 А подиго дванаест усара,
0345 Повели су хрте и вижлове,
0346 Пошо Стојан хитар лов ловити.
0347 Заштекћаше вижлад уз Котаре,
0348 Допадоше лугу зеленоме,
0349 Припаде се кићена дивојка,
0350 Па побиже на стину студену,
0351 На њу хрти лају и вижлови,
0352 Вид’де главе Јанковић-сердара!
0353 Он појахо врана великога,
0354 Уз Котаре управи хајвана,
0355 Кад допаде лугу зеленоме,
0356 Кад опази на стини дивојку,
0357 Она цвили како кукавица,
0358 На њу хрти лају и вижлови,
0359 Стојан њојзи приче бесједити:
0360 „Шта си јутрос данку на подранку?
0361 Ал си вила, ал си утворица,
0362 Ал си каква кићена дивојка?“
0363 Дивојка му плачно проговара:
0364 „Господине и господски сине,
0365 Тако здраво биои весело!
0366 Кажи ми се, ко си и оклен си?“
0367 „ „Кад ме питаш у лугу зеленом,
0368 Ако с’ чула Јанковић-Стојана,
0369 Ово ј’ Стојан, што с тобом говори.“ “
0370 Њему вели кићена дивојка:
0371 „По Богу брате, Јанковић-Стојане!
0372 Немој мени криво учинити
0373 Ни образу кидисати моме!
0374 Нисам вила, нисам утворица,
0375 Већ сам јадна Туркиња дивојка,
0376 Сестра Златка бунићког диздара.“
0377 Стојан стини примаче гаврана,
0378 Па дивојци ’вако говорио:
0379 „Липа Злате, моја посестримо!
0380 Де узјаши за ме на гаврана,
0381 Да те носим кули од камена,
0382 Ја ти криво учинити не ћу,
0383 Држат ћу те ка и сестру своју.“
0384 Узјаха за њим кићена дивојка,
0385 Поврати се Стојан низ Котаре,
0386 А повика дванаест усара:
0387 „Ви не ид’те к мени на Котаре,
0388 Поћерајте хрте и вижлове,
0389 За њима хајте хитар лов ловити!
0390 Ја се идем кули повратити,
0391 Љуто ме је глава заболила.“
0392 То им рече, отишће гаврана,
0393 Поврати се кули и авлији,
0394 У авлију ујаха гаврана,
0395 А повика сестру на оџаку:
0396 „Сестро моја, у мене јединца
0397 Ход’ ми боље у авлију сађи!“
0398 Кад му сестра у авлију сађе,
0399 Њојзи Стојан вели у авлији:
0400 „Скини ову моју посестриму,
0401 Ово ј’ сестра и моја и твоја,
0402 Ово ј’ сестра Туркиња дивојка,
0403 Па је води у своју одају,
0404 Чувај сестре ка и своје главе,
0405 Ником не дај њојзи у одају!“
0406 Скиде сестра кићену дивојку,
0407 Одведе је у своју одају,
0408 Оде Стојан у кулу камену,
0409 У одаји пиће разложио.
0410 Не ће Стојан њима у одају
0411 Све дан по дан за недиљу дана.
0412 Кад им друга наскочи недиља,
0413 Онда им Стојан у одају уђе,
0414 Па он Златки вели дивичици:
0415 „Сестро Златке бунићког диздара!
0416 Де преда ме сједи у одаји,
0417 Па ми кажи као брату своме:
0418 Оклен млада од куле камене,
0419 Ко те снесе на Котар камени?“
0420 „ „Јанковићу, да си брат по Богу!
0421 Привари ме Козлић Алиага,
0422 Понесе ме у поље госпићко,
0423 Да ме баци ниже куле биле,
0424 Ниже куле Куртагић-Хасана,
0425 Па ме снесе на Котар камени,
0426 Остави ме ниже твоје куле,
0427 Јер је мени био муштерија,
0428 А ја аги муштерија нисам,
0429 Ја с Хасаном вјеру утврдила,
0430 За то ме је снио на Котаре.“ “
0431 Тад јој вели Јанковић-Стојане:
0432 „Липа Злато, моја посестримо!
0433 Ти се не бој свом образу црну,
0434 Док год чујеш побратима свога,
0435 Ја ћу с тобом, сестро, управити,
0436 Дат ћу тебе Куртагић-Хасану.
0437 Ван ми кажи како брату своме:
0438 Ко је бегу везо абахију
0439 На голуба коња великога?“
0440 „ „Јанковићу, Богом побратиме!
0441 Ја сам бегу везл абахију
0442 И учила бегову Златију,
0443 Везле смо је четири мисеца.“ “
0444 „Липа Злато, моја посестримо!
0445 Би ли мени ’наку направила?“
0446 „ „Јанковићу, Богом побратиме!
0447 Ја ћу теби бољу направити.“ “
0448 Њојзи вели Јанковић-Стојане:
0449 „Шта ћу теби, сестро, набављати?“
0450 „ „Побратиме Јанковић-Стојане!
0451 Доенси ми саје венедичке,
0452 Биле свиле и црљеног злата,
0453 Да ти правим коњу абахију
0454 А са твојом сестром јединицом.“ “
0455 Штогод рече кићена дивојка,
0456 Добавља јој Јанковић-Стојане,
0457 Везак везу дви дилбер-дивојке
0458 Све дан по дан два пуна мисеца,
0459 Виш и трећег прошла половина,
0460 Направише коњу абахију.
0461 Кад навезле коњу абахију,
0462 Тад им уђе Јанковић-Стојане.
0463 Истом Стојан сједе у одаји,
0464 Прид њег Златка метну абахију:
0465 „Ето, брате, Јанковић-Стојане!
0466 Навезле смо коњу абахију;
0467 Је ли ’вака бега удбињскога?“
0468 Кад је види Јанковић-Стојане:
0469 „Липа Злате, моја посестримо!
0470 Ти си бољу мени направила;
0471 Ако моја биде жива глава,
0472 Ја ћу с тобом, сестро, управити,
0473 За Хасана тебе поклонити,
0474 Спремити те ка сестру једину,
0475 И кашње ти у походе доћи,
0476 Обић’ ћу те као сестру своју,
0477 А сад сјед’те у овој одаји!“
0478 Па он сестри својој проговара:
0479 „Сестро моја, у брата једина,
0480 Чувај Злате каи своје главе!
0481 Ја ћу ићи на широку Лику;
0482 Ако иког пуштиш у одају,
0483 Мртвом ћу ти говорити главом.“
0484 „ „Хајде, брате, не старај се с тиме.“ “
0485 Оде Стојан у своју одају,
0486 Он облачи турско одијело,
0487 Ка стамболске носе Османлије,
0488 Османлије, турске ефендије,
0489 А опреми тридесет момака,
0490 На њих турску врже ђеисију,
0491 Ту му момка нема ни једнога.
0492 На ком токе и илике нису,
0493 Млогом трепћу за главом челенке.
0494 Кад се спреми Стојан на Котару,
0495 Он појаха врана великога
0496 И подиже тридесет момака,
0497 Па отишће уз Котар Вучјаку,
0498 Ударише прико Вучијака.
0499 Кад низ Лику до Госпића сађе
0500 До конака Куртагић-Хасана,
0501 У Хасана паде на конаку,
0502 Дочека га Куртагић-Хасане,
0503 Истом сили и кахву попили,
0504 Већ им вакат био до акшама,
0505 Па на вакат акшам саклањаше
0506 Џематиле у ахар-одаји.
0507 По акшаму изађе вечера,
0508 Вечераше и опраше руке,
0509 По вечери и кахву попише.
0510 И јациј евакта дочекаше,
0511 Џематиле клањаше јацију.
0512 Делије им прострше душеке,
0513 Оде Хасан у кулу камену,
0514 Оста Стојан, леже на душеку,
0515 А делије у другу одају.
0516 Виште главе Јанковић-Стојана!
0517 Кад се тавна уноћала ноћца,
0518 Прави Стојан књигу на колину
0519 А на руке Куртагић-Хасана:
0520 „Јеси л’ чуо и хабер узео,
0521 Гдје је Златка, твоја јауклија?
0522 Ено ти је на Исламу равном,
0523 У билој кули Јанковић-Стојана,
0524 Златија је моја посестрима,
0525 Ја је држим ка и сестру своју.
0526 Санио је Козлић Алиага,
0527 Оставио ниже куле моје.
0528 Купи свате, ходи по дивојку,
0529 Носи књигу бегу на Удбину,
0530 Нек ти беже подигне сватове,
0531 Нек избере по Лици јунаке!
0532 Кума метни личког Мустајбега,
0533 Не остављај Тале Личанина
0534 Ни побре му малог Радована!
0535 А поведи диздарева сина
0536 И побру му Маљковић-Стипана,
0537 И два брата два Чејванагића!
0538 Куд год иде диздраево дите,
0539 Уз њег јашу два агина сина,
0540 Јер им се је течић пригодио.
0541 Ја ћу сестру кршно опремити,
0542 А сватове добро дочекати.“
0543 Сави књигу, на пенџер метнуо,
0544 Диже својих тридесет момака,
0545 Појахаше ате у авлији.
0546 Сву ноћ Хасан санак боравио,
0547 Ноћ ноћио, рано подранио,
0548 Па он пође у ахар-одају,
0549 Да он своје види мусафире.
0550 Кад ахарску отвори одају,
0551 У одаји нигди никог нема.
0552 Поврати се у другу одају,
0553 А повика дванаест делија:
0554 „О делије, од Бога вам тешко!
0555 Камо ови моји мусафири?
0556 Овди никог у одаји нема,
0557 Ово нису момци Османлије,
0558 Веш некакви јесу уходници.“
0559 А вели му Ибро хахвеџија:
0560 „Не знам, ага, вејру ти задајем,
0561 Сви су легли санак боравити.“
0562 Поврати се Хасан у одају,
0563 Кад он дође до пенџера свога,
0564 На пенџеру књигу опазио,
0565 Узе књигу, па је размотао,
0566 Књигу гледа, па се насмијао:
0567 „Мој делија, Ибро кахвеџија,
0568 ВИд’де књиге Јанковић-Стојана!
0569 Код нас Стојан био на конаку,
0570 Пред нами је клањо џематиле.
0571 Носи књигу бегу на Удбину,
0572 Спремајте ми дору великога,
0573 А остав’те на јаслах ђогата!
0574 Ваља ђоги на Котаре сићи,
0575 Док се и ја спремим у конаку.“
0576 То говори, па се сигурао,
0577 Делије му дору изведоше,
0578 Па готова појаха дората,
0579 А окрену уз Лику к Удбини.
0580 Када бегу до механе дође,
0581 Прид механом привеза дората.
0582 Кад он бегу у механу уђе,
0583 Ал механа пуна Удбињана,
0584 На шездесет редња чаша хода.
0585 Боже мили, ко им служи вино,
0586 Ко га лива, ко чашу додаје?
0587 Вино служи Крчмарићу Рамо,
0588 А лива га Мемичићу Суљо,
0589 Чаше дили мали Радоване.
0590 Тад им Хасан турски салам викну,
0591 Лички беже салам отпримио,
0592 Код себе му мисто намистио,
0593 Па му чашу даде наливену:
0594 „Попиј чашу, Куртагић-Хасане!
0595 Па ти бегу у беглуку кажи:
0596 Што си мени дошо на Удбину?
0597 Није л’ Бог до, Куртагић-Хасане,
0598 Да си нашо своју јауклију,
0599 С тога бегу пошо на Удбину,
0600 Позовнути бега у сватове.“
0601 Попи чашу Куртагић-Хасане,
0602 Пружи књигу личком Мустајбегу,
0603 Узе књигу лички Мустајбеже,
0604 Па им књигу каже у механи,
0605 Све им каже лички Мустајбеже:
0606 Да је књига Јанковић-сердара,
0607 Да је Златка на камен-Котару
0608 У високој кули Јанковића,
0609 Санио је Козлић Алиага,
0610 Оставио Златку на Котару.
0611 Згледају се млади Удбињани,
0612 Алиага с’ туте догодио,
0613 Све на њега зуби пошкрипују.
0614 На ноге скочи Козлић Алиага,
0615 Па он оде до конака свога,
0616 Насмија се лички Мустајбеже:
0617 „Вид’те, дјецо, соја невирнога,
0618 Гдје побјеже из беглук-механе!“
0619 Стаде дрека Тале Личанина:
0620 „Зови га, беже, црн му образ био,
0621 Да му суди Тале у механи!“
0622 Насмија се лички Мустајбеже:
0623 „Стани, Тале, личка будалино!
0624 Није вакта суда замићати,
0625 Ваља најпри у сватове поћи,
0626 У сватове Куртагићу моме
0627 До високе куле Јанковића,
0628 Свак се спремај тамо у сватове!
0629 Не шал’те се, личке набодице,
0630 Свак се добро спремај на оџаку!
0631 До у јутро, док се роди сунце,
0632 Ваља нами у сватове поћи.
0633 Кад сађемо кули Јанковића,
0634 Ви немојте тамо будалити,
0635 Могла б’ кавга бити на Котару.“
0636 То им рече, а на ноге клиси,
0637 Оде беже до ахара свога,
0638 Оде Хасан до Госпића била.
0639 Вас дан беже жива мира нема,
0640 Бира беже по Лици сватове,
0641 Све пробира коње и јункае.
0642 До у јутро, док се роди сунце,
0643 Диже беже хиљаду сватова.
0644 Већ му стиже Хасан од Госпића
0645 И уз њега дванаест коњика.
0646 Подиже беже кићене сватове,
0647 Отискоше низ Лику Вучјаку,
0648 Вучјак пришли, на Котаре сишли,
0649 А изашо Стојан уз Котаре
0650 И уз њега триста Котарана,
0651 Па дочека бега и сватове.
0652 Кад их сведе кули на Котаре,
0653 По конацих нареди сватове,
0654 Сваког Стојан добро намирио,
0655 Себи зовну бега удбињскога
0656 И Хасана од Госпића била,
0657 И још уз њих стотину коњика.
0658 Њему вели Јанковић-Стојане:
0659 „О Мустајбег, од све Лике главо!
0660 Сутра, беже, походења нема,
0661 Овде ћемо три ноћи ноћити,
0662 Ја ћу сестру кршн опремити.“
0663 А повика Талу Личанина:
0664 „Давор Тале, личка будалино,
0665 Ето т’ побре малог Радована!
0666 Ти не питај бега удбињскога,
0667 Ето т’ изун Јанковић-Стојана:
0668 Што учиниш за три била дана,
0669 Нико те за то упитати не ће,
0670 Код пос’јечеш, за то се не пита.“
0671 А вели му Тале Личанине:
0672 „Јанковићу, крило принципово!
0673 У мртву главу залазити не ћу,
0674 Што попијем, то не плаћа Тале.“
0675 Устави их Јанковић-Стојане,
0676 Три су ноћи свати преноћили.
0677 Кад четврто јутро наскочило,
0678 Подиже беже кићене сватове,
0679 Изведоише Златку на алату,
0680 Стојан јој је коња поклонио,
0681 А кршно је сестру опремио,
0682 Уз њу спреми седамн’ест сексана.
0683 Подиже се Јанковић-Стојане,
0684 Да испрати своју посестриму,
0685 Уз њег јаше триста Котарана,
0686 Испрати их на врх Вучијака,
0687 Куд је међа личка и котарска.
0688 На пољанах свате заставише,
0689 Онда вели Јанковић-Стојане:
0690 „Хајде, беже, у сто добрих часа!
0691 Немојте ми, беже, замјерити,
0692 Ја ћу сестри у походе доћи;
0693 А кад сестри у походе дођем,
0694 Нека знадеш, лички Мустајбеже,
0695 Што учиним тамо на Удбини,
0696 Што учиним, за то ме не питај!
0697 Добро кријте Козлић-Алиагу,
0698 Ја сам на њег, беже, укастио,
0699 Невирна се соја пригодио,
0700 Па невјеру Злати учинио.“
0701 „ „Господине Јанковић-Стојане!
0702 Изун теби личког Мустајбега,
0703 Да ти сестри у походе дођеш,
0704 Ми ћемо те добро дочекати.“
0705 То рекоше, па се растадоше,
0706 Оде Стојан натраг на Котаре,
0707 Оде беже до Госпића била.
0708 Када кули дође Куртагића,
0709 Завргоше шенлук и весеље,
0710 Оженише Куртагић-Хасана,
0711 Бег му куме био код дивојке,
0712 Пир учини за недиљу дана.
0713 Недиља прође, весеље изиђе,
0714 Оде беже на град на Удбину,
0715 Оста Хасан у Госпићу своме
0716 Све дан по дан три пуна мисеца.
0717 Кад четврти мисец наскочио,
0718 Стиже им Стојан до Госпића била
0719 У походе својој посестрими,
0720 И уз њега шездесет коњика.
0721 Врло је Стојан сестру миловао
0722 И дарове њојзи доћерао,
0723 Доћеаро седамн’ест сексана.
0724 Дочека га Куртагић-Хасане,
0725 Главом му беже до Госпића сиђе,
0726 Одведе га себи на Удбину,
0727 Код њег био, три ноћи ноћио.
0728 Уставише Јанковић-Стојана
0729 Све дан по дан за петнаест дана,
0730 Све га аге зову и ајани,
0731 Све га зову на собет себика.
0732 Тад је Стојан агу погубио
0733 Код Црваћа Козлић-Алиагу.
0734 Свим је драго Удбињаном било,
0735 Јер је био невирно плетиво.
0736 Стиже књига од Бишћа бијела
0737 А на руке личког Мустајбега,
0738 Била књига Попрженовића.
0739 Ага зове Јанковић-Стојана,
0740 Потеже га на собет себика
0741 И још с њиме личког Мустајбега.
0742 Тад су они билу Бишћу сишли,
0743 То су били за недиљу дана,
0744 Тад је Стојан Бихаћ уходио,
0745 Уходио, сеир учинио,
0746 Отален се натраг повратише.
0747 Попржен му коња поклонио,
0748 Два му беже коња поклонио,
0749 Хасан му даде дору Стамболију,
0750 Врло су га Турци даровали.
0751 Оде Стојан натраг на Котаре,
0752 Оста Хасан у Госпићу своме
0753 Двор чадећи, а љубу љубећи,
0754 С њоме био, пород породио.
0755 Док су им главе у животу биле,
0756 Држали се ка браћа рођена.
