Јакшић Стеван и љуба му Видосава

Извор: Викизворник


Јакшић Стеван и љуба му Видосава

Два су брата у милости расла,
До два брата, два Јакшића млада,
Јакшић Дмитар и Јакшић Стеване;
А кад су се браћа поженила,
Ондак су се браћа завадила, 5
Поделише ризнице и благо,
Своје беле разметнуше дворе.
И прошло је девет годиница,
Та се браћа нигди видла нису.
Поранио млад-Дмитар-Јакшићу, 10
Поранио рано у планину,
Да он куша срећу госпојину.
Он од лова ништа не улови,
Већ улови сивога сокола,
Не уби га већ му преби крило. 15
Питао га млад-Дмитар-Јакшићу:
„Ој Бога ти, сив зелен соколе,
Како ти је без деснога крила?”
„Менека је без деснога крила,
Као брату без брата рођена.” 20
Кад је Дмитар саслушао речи,
А он оде брату рођеномс,
У бело се целивали лице
И за лепо запитали здравље.
Ал’ беседи млад-Дмитар-Јнкшићу: 25
„Ој Бога ти, мој брате рођени,
Ми ајдемо нашем двору белом,
Да кушамо наше љубе верне,
С које смо се, брате, завадили:
Или с моје љубе Анђелије, 30
Или с твоје љубе Видосаве.”
Па одоше Дмитровоме двору,
П’ онда Стеван стоји на пенџеру,
Ал’ говори млад-Дмитар-Јакшићу:
„Анђелија, моја љубо верна, 35
Које верна, које и неверна,
Стеван ми се на војску опрема
Преко мора за седам година,
Ишт’ од мене резнице и благо.
Ил’ ћу дати, ил’ не дати, љубо?” 40
Сузе рони Анђелија љуба:
„Подај коња и подај сокола,
И подај му резнице и благо,
Да коме ћеш, кад твом брату нећеш!
Што ми ниси раније казао, 45
Да зготовим слатку ђаконију,
Да девера зовем на вечеру.”
Па одоше Стевановом двору,
П’ онда Дмитар стоји на пенцеру.
Ал’ говори Јакшићу Стеване: 50
„Видосава, моја љубо верна,
Које верна, које и неверна,
Ти запитај сивога сокола,
Како му је без деснога крила.”
Ал’ говори љуба Видосава: 55
„Како ти је, сив-зелен-соколе,
Како ти је без деснога крила?”
Ал’ говори сив-зелен-соколе:
„Менека је без деснога крила,
Као брату без брата рођена.” 60
Скочи Вида као горопадна:
„Соко лаже, он право не каже!”
Ал’ говори Јакшићу Стеване:
„Видосава, моја љубо верна,
Дмитар ми се на војску опрема, 65
Преко мора за седам година,
Ишт’ од мене коња и сокола,
Ишт’ од мене резнице и благо.
Ил’ ћу дати, ил’ не дати, љубо?”
„Не дај коња и не дај сокола, 70
И не дај му резнице и благо,
И његово Турци разотели,
На срамоту љубу му љубили.”
Расрди се Јакшићу Стеване,
Па удара љубу Видосаву, 75
Удара је по свилсн-појасу.
Како ју је лако ударио,
На ножу је чедо извадио.
Ал’ говори љуба Видосава:
„Господару, Јакшићу Стеване, 80
Кад те није жао мене младе,
Је л’ ти жао зелене јабуке,
Којој ниси дао ни дозрети,
А камо ли руком узабрати?”
Ал’ говори Јакшићу Стеване: 85
„Цркни, кучко, више не говори!
Од зле кучке ни штене не ваља,
А камо ли од зле жене дете.”

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Напомена[уреди]

  • Матица, V, 30. VI 1870, 417-418.
  • Српске народне песме, из збирке Б. У. М.
  • Варијанте: Матија Аптун Релковић, Сатир алити дивји човик, Осик, 1779, V, 128-132; СНП II, бр. 100; Богишић, бр. 41 и 42.

Референце[уреди]

Извор[уреди]

  • Зоја Карановић, Народне песме у Матици, Нови Сад : Матица српска ; Београд : Институт за књижевност и уметност, 1999., стр. 222-224.