Јаквинта/67

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Јаквинта
Писац: Драгутин Илић
ПОЈАВА V



ПОЈАВА V
ЈАКВИНТА, сва разбарушена улети унутра.


ЈАКВИНТА:
Спаси ме, оче!
ДОБРОСЛАВ:
Јошт један патник! Од кога бегаш?
ЈАКВИНТА:
Од себе саме! Оче, спаси ме!
Бегам од своје страшне прошлости,
Од живих људи и од гробова,
Што мрачна недра отварају сад,
И мртве сенке амо пуштају,
Да побеђеном прошлост казују!
Бегам од деце, од свог порода.
Од дана, свега — бегам од себе!
ДОБРОСЛАВ:
Збори, ко си ти?
ЈАКВИНТА (у беснилу):
Ћут! Не спомињи мога имена.
ДОБРОСЛАВ:
По гласу судећ' ти си... жена?
ЈАКВИНТА:
Жена, без круне, без свог престола!
У сред олује нада срушених
Земља и небо потресају се:
Чујеш ли како грме облаци?
К’о вечна труба суда страшнога
Ричући за мном: то је... Јаквинта!
ДОБРОСЛАВ (изненађен, узвикне):
Јаквинта?
Ха, страшна зверко? Нашао сам те.
Отет ми нећеш моју освету,
Коју сам за те давно спремио! (Хвата је.)
ЈАКВИНТА:
Доброслав?! И он?! Црна судбино!
Престани с твојим страшним сенкама.
Не, ти ме не смеш руком дотаћи! (Отима се.)
Шта хоћеш са мном?
ДОБРОСЛАВ (хвата је за гушу, давећи је):
Очи моје! Живот мој!
ЈАНВИНТА (Јекне):
Ха! (Издане.)
ДОБРОСЛАВ:
Умри, крвницо!


Вињета1.png


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 93 године.