Jakvinta/67
| ←POJAVA IV | Jakvinta Pisac: Dragutin Ilić POJAVA V |
POJAVA VI→ |
POJAVA V
JAKVINTA, sva razbarušena uleti unutra.
JAKVINTA:
Spasi me, oče!
DOBROSLAV:
Jošt jedan patnik! Od koga begaš?
JAKVINTA:
Od sebe same! Oče, spasi me!
Begam od svoje strašne prošlosti,
Od živih ljudi i od grobova,
Što mračna nedra otvaraju sad,
I mrtve senke amo puštaju,
Da pobeđenom prošlost kazuju!
Begam od dece, od svog poroda.
Od dana, svega — begam od sebe!
DOBROSLAV:
Zbori, ko si ti?
JAKVINTA (u besnilu):
Ćut! Ne spominji moga imena.
DOBROSLAV:
Po glasu sudeć' ti si... žena?
JAKVINTA:
Žena, bez krune, bez svog prestola!
U sred oluje nada srušenih
Zemlja i nebo potresaju se:
Čuješ li kako grme oblaci?
K’o večna truba suda strašnoga
Ričući za mnom: to je... Jakvinta!
DOBROSLAV (iznenađen, uzvikne):
Jakvinta?
Ha, strašna zverko? Našao sam te.
Otet mi nećeš moju osvetu,
Koju sam za te davno spremio! (Hvata je.)
JAKVINTA:
Dobroslav?! I on?! Crna sudbino!
Prestani s tvojim strašnim senkama.
Ne, ti me ne smeš rukom dotaći! (Otima se.)
Šta hoćeš sa mnom?
DOBROSLAV (hvata je za gušu, daveći je):
Oči moje! Život moj!
JANVINTA (Jekne):
Ha! (Izdane.)
DOBROSLAV:
Umri, krvnico!
|