Ђури Јакшићу
| Ђури Јакшићу (1888) Писац: Алекса Шантић |
Са обале сињег мора
Гледам једну стʼјену голу,
Шибају је бʼјесни вали —
Предавају љутом болу.
Она трпи све ударе —
Трпи муке, јаде саме;
Та стијена у сред мора,
На твој живот посјећа ме.
И тебе су боли трли,
Тиштала те црна туга,
— Алʼ ти ниси — Ђуро врли —
Никомʼ хтио бити слуга. —
Трпио си… грдно, смјело,
Судбина ти јаде слала,
— Алʼ за милост није сʼ ником
Твоја глава преклањала.
Имао си дивну вилу —
Мехлем твојих љутих рана,
Њој си пјево пјесму милу —
Лучом светом обасјана.
Па и Српству пјевао си,
Моћ му пјесмом срцу ливо; — —
Твоју пјесму слава носи,
Вјечност јој је Бог дариво. —
Многи, многи, што су били,
За времена тужна твога,
У кадифи и у свили:
Сред гроба су леденога.
За име им не зна нико
— Кʼо да нису ни живели —
А теби се, наша дико:
Ловорови вʼјенци свили.
Твоје име свијет знаде,
Тебе Србин обожава,
Јер га твоја пјесма крʼјепи
И души му снаге дава.
Па док српско сунце блиста, —
Когʼ вʼјекови дуну — гасе —
Допираће теби гори,
Ти ћеш чути, рода гласе:
Нека му је вјечна слава!
За Српство је рад полаго,
Пјевао му ноћу, дању —
Оставио њему благо!
У Дубровнику, 15. Аугуста 1888.
Извор
[уреди]Босанска вила, 1. септембар 1888. Бр. 17. Год. III, стр. 262.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Алекса Шантић, умро 1924, пре 102 године.
|