Ђури Јакшићу
Са обале сињег мора
Гледам једну ст'јену голу,
Шибају је б'јесни вали,
Предавају љутом болу.
Она трпи све ударе,
Трпи муке, јаде саме.
Та стијена усред мора,
На твој живот потсјећа ме.
И тебе су боли трли,
Ломила те црна туга,
- Ал' ти ниси, Ђуро, врли,
Ником хтио бити слуга. -
Трпио си... Немилосно,
Судбина ти јаде слала,
Ал' за милост није с' ником
Твоја глава преклањала.
Имао си дивну вилу,
Мехлем твојих љутих рана,
Њој си пјев'о пјесму милу,
Лучом светом обасјана.
Па и Српству пјевао си,
Моћ му пјесмом срцу лив'о; -
Твоју пјесму слава носи,
Вјечност јој је Бог дарив'о.
Они многи, што су били
За времена тужна твога
У кадифи и у свили,
Сред гроба су леденога.
За име им не зна нико
- К'о да нису нигда били -
А теби се, наша дико,
Ловорови в'јенци свили.
Твоје име свијет знаде,
Тебе Србин обожава,
Јер га твоја пјесма кр'јепи
И души му снаге дава.
Па док српско сунце блиста, -
Ког, в'јекови кивни, гасе -
Допираће теби гори,
Ти ћеш чути рода гласе;
"Нека му је вјечна слава!
За Српство је рад полаг'о,
Пјевао му ноћу, дању -
Оставио њему благо!"
У Дубровнику, 15 аугуста 1888.