Ђул Бехара кугу боловала,
започела прије рамазана.
Кад је било пола рамазана,
говорила Ђул Бехара млада,
говорила остарјелој мајд: 5
— Када умрем, моја мила мајко,
купајте ме ђулсијом водицом,
утирајте руменом ружицом,
купите ми табут од седефа,
покријте ме свилом и кадифбм, 10
закитите свакаквим цвијећем,
понајвише ружом и бехаром!
Нек ме носе момци нежењени,
нек ме прате хоџе и хаџије,
нек ме спусте младе ефендије! 15
Метните ми мермерли нишане,
виш’ главе ми ружу усадите,
ниже ногу воду наведите,
по сриједи парам просипајте,
а са стране шимшир посадите: 20
нек се драги жалосни закити!
Ко је жедан, нека воду пије,
ко је дужан, нека се одужи!
Ко год види зелене шимшире,
сјетиће се да сам неудата 25
па ће мени дову учинити!
И умрије, жалосна јој мајка.
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 478.
