Ђул Ђулија под ђулом заспала,[1]
ђул се рони, на лице гу пада,
будеше гу њена мајка,
будећи ј гу тихо говорила:
„Дик се, ћерко, дик се, ђул-Ђулијо, 5
тебе иде девет барјамака,
тебе ваља десет бошчилака”.
„Чу ли мене, моја стара мајко:
поклон оцу зелена кадива,
поклон тебе алчеле бићурка, 10
поклон брату ножи оковани,
а снашици инџи белезици,[2]
а за мене, за живота мога,
нити дара, ни Омера млада,
у мене је друго злато, мајко” 15
То изрече Ајкуна девојка,
то изрече а душу испусти.[3]
