Đul Đulija pod đulom zaspala,[1]
đul se roni, na lice gu pada,
budeše gu njena majka,
budeći j gu tiho govorila:
„Dik se, ćerko, dik se, đul-Đulijo, 5
tebe ide devet barjamaka,
tebe valja deset boščilaka”.
„Ču li mene, moja stara majko:
poklon ocu zelena kadiva,
poklon tebe alčele bićurka, 10
poklon bratu noži okovani,
a snašici indži belezici,[2]
a za mene, za života moga,
niti dara, ni Omera mlada,
u mene je drugo zlato, majko” 15
To izreče Ajkuna devojka,
to izreče a dušu ispusti.[3]
