Истом Јово у одају уђе,
Да обљуби лијепу робињу,
А завика танана робиња:
„Бог т' убио, Несијевић Јово!
„Бјежи, болан, из бијеле куле, 5
„Ето нама кићени сватова!“
А код Јова лоша срећа била,
Скочио је кули низ пенџере,
Остаде му сахат на ђерђеву
А долама на меку душеку, 10
И на њојзи тридесет путаца,
У долами стотину дуката;
Осташе му ножи на јастуку,
Кубурлије пушке на пенџеру;
Остаде му доро у подруму. 15
Поручује Несијевић Јово:
„Оти Маро, моје несуђење!
„Пошаљи ми сахат са ђерђева
„И доламу са мека душека,
„Пошаљи ми ноже са јастука, 20
„Кубурије пушке са пенџера,
„Пошаљи ми дора из подрума.“
Поручује племенита Мара:
„О мој Јово, моје несуђење!
„Твој сам сахат у њедра метнула, 25
„Сахат куца, мене срце пуца;
„Доламу сам твоју прекројила,
„А себи је прекројила млада,
„Па је носим, а тебе помињем;
„Дукате сам на грло ставила, 30
„Те их носим, тобом се поносим:
„Ноже сам ти у сандук ставила,
„Кад их видим, за тобом уздишем:
„Кубурије драгом поклонила,
„Дора сам ти моме брату дала.“ 35
Када Јово разумио гласе,
Живо му је срце пропукнуло,
Па умрије, жалосна му мајка!
Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. 115-116.
