Istom Jovo u odaju uđe,
Da obljubi lijepu robinju,
A zavika tanana robinja:
„Bog t' ubio, Nesijević Jovo!
„Bježi, bolan, iz bijele kule, 5
„Eto nama kićeni svatova!“
A kod Jova loša sreća bila,
Skočio je kuli niz pendžere,
Ostade mu sahat na đerđevu
A dolama na meku dušeku, 10
I na njojzi trideset putaca,
U dolami stotinu dukata;
Ostaše mu noži na jastuku,
Kuburlije puške na pendžeru;
Ostade mu doro u podrumu. 15
Poručuje Nesijević Jovo:
„Oti Maro, moje nesuđenje!
„Pošalji mi sahat sa đerđeva
„I dolamu sa meka dušeka,
„Pošalji mi nože sa jastuka, 20
„Kuburije puške sa pendžera,
„Pošalji mi dora iz podruma.“
Poručuje plemenita Mara:
„O moj Jovo, moje nesuđenje!
„Tvoj sam sahat u njedra metnula, 25
„Sahat kuca, mene srce puca;
„Dolamu sam tvoju prekrojila,
„A sebi je prekrojila mlada,
„Pa je nosim, a tebe pominjem;
„Dukate sam na grlo stavila, 30
„Te ih nosim, tobom se ponosim:
„Nože sam ti u sanduk stavila,
„Kad ih vidim, za tobom uzdišem:
„Kuburije dragom poklonila,
„Dora sam ti mome bratu dala.“ 35
Kada Jovo razumio glase,
Živo mu je srce propuknulo,
Pa umrije, žalosna mu majka!
Srpske narodne pjesme iz Hercegovine (ženske), za štampu ih priredio Vuk Stef. Karadžić, (Troškom narodnijeh prijatelja), u Beču, u nakladi Ane udove V. S. Karadžića, 1866., str. 115-116.
