У Ивана и у Радована
У њи јесу на гласу ћевојке:
Бан Марија, и бан Анђелија!
Њи ми просе све четири стране:
Прво проси Краљевић у Марко;
А друго је Војводићу Јанко;
А трећи је Реља од Пазара;
А четврти господине Павле.
Кад је Мара бесјед саслушала:
„- Ја ћу бити господина Павла."
Кад је Пајо бесјед саслушао,
Он ми куми Краљевића Марка,
А прикумка Војводића Јанка,
А ђевера Рељу од Пазара.
Вако браћа Мару сјетовала:
„Ој Маријо! сестро најмилија,
„Када дођеш според Цариграда,
„Гледаће те све цареве слуге;
„И сам царе гледаће с чардака;
„И царићи са драгог' камена;
„A царица са сребрнин врата;
„Носиће ти једну купу вина.
„Ти њој реци: фала госпо нашa!
Нисам вина од постанка пила.
„Пушта вијенце низ бијело лице,
„Русу косу коњи до струмена.“
Тад се свану и ограну сунце,
И сватови дома полазише,
И са собом Мару поведоше;
Па кад били според Цариграда,
Гледаше их све цареве слуге,
И сам царе са доњи чардака,
И царица са сребрни врата,
А царићи са драгог' камена.
Носише јој једну купу вина.
- Фала, фала , драга госпо наша,
- Нисам вина од постанка пила.
- Пусти вијенце низ бијело лице,
- Русу косу коњу до струмена. -
Али виче царе господине:
„Ко је ђевер лијепе ћевојке,
„Нек се склања, нек се мање сјаји,
„Ево ми се слуге помамиле,
„Готов сам се и сам помамити,
„И готов сам дворе развалити."
Али виче господине Павле:
„„Ко је ђевер лијепе ђевојке,
„„Нек отклања, нек се више сјаји:
„„Не би-л нам се царе помалио,
„„И не би ли дворе развалио-""
Пуче пушка врху Цариграда,
Те погоди господина Павла!
Рањен Пajo на земљицу паде,
Пajо паде, а Мара допаде:
„Јао! Пајо, моје жарко сунце!
„Л'јепо ти ме обасјало бјеше,
„Ал' ми брже за горицу зађе;
„Црне очи што ме не гледате;
„Б'јеле руке што ме не грлите;
„Медна уста што ме не љубите
„Као синоћ у мајчину двору.
Рањен Пајо с душицом се бори
– С душом бори а љуби говори:
„„Љубо моја, питома ружице!
„„Л'јепо ти се беше расцвјетала,
„„Ал' те Пајо мирисати не ће.""
То нзусти а душицу пустн.
Трже Мара ножка од појаса,
Па удари себе у срдашце,
Мртва паде поред свога Паје!
Ту два гроба напоредо бише:
Из јунака јавор дрво расте,
Из ђевојке винова лозица.
Лозица се око бора вила,
Као свила око груде смиља.
Око њих ми шанце ископаше,
И у шанце воду наведоше;
Око гроба клупе саградише,
Око клупа воће посадише.
Ко је жедан нека се напије,
Ко је гладан нека воће ије,
Ко је труђан нека одпочива,
Нек спомене крваве сватове.
Српске народне пјесме из Лике и Баније које је сакупио и за штампу приредио Никола Беговић, (ПРИЉУБИО СРПСКОЈ ОМЛАДИНИ), Књига прва, у Загребу, Штампарија Ф. Фишера и др., 1885., стр.: 47-50.
