Ђаво и крстоносна торба

Умирао некакав хришћанин, па на самртиу уру дозвао сина те му наређивао и страшном клетвом заклињао да преда по његовој смрти црквама и манастирима све оно што се нађе записано; а син му се закуне: хоћу, тата, тако ми враг све не понио оно што ми иза твоје смрти остало. Умре ови хришћанин, а син му, пошто види да је много записано, не хће никоме ништа дати; но мало послије дође му враг у кућу и почне све мало по мало сваки дан из куће носити. Син се шјети своме злу, те брже боље по једнога калуђера и све му каже; а кад дође калуђер донесе собом своју торбицу у којој је био петрахиљ, крст и требник па се сакрије у једноме ћошку да види хоће ли доћи ђаво. Кад до мало, ево га, па почне из амбара вадити жито, а калуђер скочи на њега па га почне бити оном својом торбицом, говорећи: изиди, проклета сотоно, из ове хришћанске куће. А ђаво одговори: не бијеш ти мене, калуђере! но то што је у торби, на побјеже и више се никад не поврати, а они се хришћанин покаја, и предаде Богу божије.

Извор

Врчевић, В. 1868. Српске народне приповијетке понајвише кратке и шаљиве. Биоград: Српско учено друштво. стр. 6–7.