Đavo i krstonosna torba
Umirao nekakav hrišćanin, pa na samrtiu uru dozvao sina te mu naređivao i strašnom kletvom zaklinjao da preda po njegovoj smrti crkvama i manastirima sve ono što se nađe zapisano; a sin mu se zakune: hoću, tata, tako mi vrag sve ne ponio ono što mi iza tvoje smrti ostalo. Umre ovi hrišćanin, a sin mu, pošto vidi da je mnogo zapisano, ne hće nikome ništa dati; no malo poslije dođe mu vrag u kuću i počne sve malo po malo svaki dan iz kuće nositi. Sin se šjeti svome zlu, te brže bolje po jednoga kaluđera i sve mu kaže; a kad dođe kaluđer donese sobom svoju torbicu u kojoj je bio petrahilj, krst i trebnik pa se sakrije u jednome ćošku da vidi hoće li doći đavo. Kad do malo, evo ga, pa počne iz ambara vaditi žito, a kaluđer skoči na njega pa ga počne biti onom svojom torbicom, govoreći: izidi, prokleta sotono, iz ove hrišćanske kuće. A đavo odgovori: ne biješ ti mene, kaluđere! no to što je u torbi, na pobježe i više se nikad ne povrati, a oni se hrišćanin pokaja, i predade Bogu božije.
Izvor
[uredi]Vrčević, V. 1868. Srpske narodne pripovijetke ponajviše kratke i šaljive. Biograd: Srpsko učeno društvo. str. 6–7.