ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ LXVI

LXVI Писац: Јован Јовановић Змај

Ђулићи увеоци

Mесечина кад прелије боле,
И кроз јаде дуне поноћ сива,
Замирише од горе до доле, —
И обоје у једно се слива.

Размакну се простори бескрајни
Растворе се времена таласи,
Тад задршћу васионе широм
Тихих звона надземаљски гласи.

Васиона храмом се саздава, —
Христос сиђе с иконе престолне,
Из путира, где су општи боли,
Причешћује појединце болне.

Из путира, где су општи боли,
Свих срдаца, свиколких времена,
С честицама и суза и крви,
За патнике што је проливена.

Ко окуси, миром се озрачи,
Осети се целином исцељен,
Није више самоћом пригушен,
Није више од света одељен.

Многи дођу, ал’ су још неспремни,
А анђели тад запоје кругом:
Иди, иди, па се скоро врати
С пречишћеном, с узвишеном тугом.

• Јован Јовановић Змај: Одабрана дела, књига 1, страна 343-344 , Матица српска, Нови Сад.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Јовановић Змај, умро 1904, пре 120 година.