ЂУВЕГИЈА И НЕВА МУ

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ЂУВЕГИЈА И НЕВА МУ
Писац: Мита Поповић


MitaPopović.jpg




     ЂУВЕГИЈА И НЕВА МУ
                    I
Ја познајем једну мому дивну,
Мајка јој је рујна зора била,
Од вихара, од сунчева зрака
Загоркиња чувала је вила.

Бог послао, а из раја свога
Голуба и тицу лепопојку,
Голубицу, да верено рани,
А тицу, да негује девојку.

Голубица чисто жито бира,
Бисер-росу тичица са гране,
Тако лете лепоти девојци;
Да је нежно негују и ране.

Чиста ти је, ка' од звона гласи
Што се тихо разлежу по доли,
Света ти је, као јеванђеље
Из којег се кале богу моли.

Стане јарко на небеси сунце
Кад опази анђела овога,
Стане сунце, па радосно гледи
Ремек бога свемилостивога.

Па у ову лепоту девојку
Зулумћар се заљубио клети...
„Ако не ће мене си за војна:
Силом ћу је ја јунак отети!...

...Хој девојко, круно моја сјајна,
У наручја ходи мени амо:
Даћу теби и сребра и злата,
Даћу теби, што зажелиш само!

Баци на ме један мили поглед,
Што камење и стењ пресеца:
Па нек буде небо без украса,
Без сунашца, звезда и месеца.

Сунце, месец, трепталице звезде
Нек', девојко, само теби служи...
Па ја не ћу, ништа више не ћу
До ли миље чисте твоје душе!" '

Чује мома речи зулумћара,
Ал' тврда је вера њена стара,
Па Турчину поносна девојка
Са једљивим мачем одговара:

"Не ћу... не ћу, имена ми мога!
Ђувегију ја већ имам свога!
Ђувегију, страховитог борца,
Поноситог, лепог Црногорца!"

                    II

Земан дође, са невестом дичном
Да се венча ђувегија врли...
Ал' девојку озореног лица
Турчин хоће да љуби и грли.

Па к'о море, кад на тврду стену
Удари са бесни своји вали,
Па јој прети, да ће је разнети
Ил' у бездан да ће ју да свали:

Тако ти је ударио Турчин
На јунака с крвожедни вуци...
Црногорац стоји као стена:
Јатаган му од муње у руци.

За слободу, за невесту драгу
Горски лаве врелу крвцу лије:
Али за то рањена му рука
Још ни сада малаксала није.

Ал' како ће јадан Црногорац
Како силу пакла да победи?
Кад милости ни у кога нема
Да јунаку помогне у беди.

Турска рука на тело витешко
Сковала је већ претешки ланац.
Ал' девер јој још и сада ћути
И сад ћути храбри Србијанац.

...Што не скачеш на ноге јуначке
Лепше среће наш пребели данче?...
Што не хваташ у десницу храбру
Љуте маче, славни Србијанче?

Радо ћемо ми за тобом поћи,
Та умрети и тако се мора!
Па к'о не би дао своје жиће
За опстанак оних светих гора?

Згинућемо, нек нас више нема,
Кад већ нема праведнога творца:
Ал' венчати морамо крваво
Са невестом дична Црногорца!




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 131 година.