ĐUVEGIJA I NEVA MU
I
Ja poznajem jednu momu divnu,
Majka joj je rujna zora bila,
Od vihara, od sunčeva zraka
Zagorkinja čuvala je vila.
Bog poslao, a iz raja svoga
Goluba i ticu lepopojku,
Golubicu, da vereno rani,
A ticu, da neguje devojku.
Golubica čisto žito bira,
Biser-rosu tičica sa grane,
Tako lete lepoti devojci;
Da je nežno neguju i rane.
Čista ti je, ka' od zvona glasi
Što se tiho razležu po doli,
Sveta ti je, kao jevanđelje
Iz kojeg se kale bogu moli.
Stane jarko na nebesi sunce
Kad opazi anđela ovoga,
Stane sunce, pa radosno gledi
Remek boga svemilostivoga.
Pa u ovu lepotu devojku
Zulumćar se zaljubio kleti...
„Ako ne će mene si za vojna:
Silom ću je ja junak oteti!...
...Hoj devojko, kruno moja sjajna,
U naručja hodi meni amo:
Daću tebi i srebra i zlata,
Daću tebi, što zaželiš samo!
Baci na me jedan mili pogled,
Što kamenje i stenj preseca:
Pa nek bude nebo bez ukrasa,
Bez sunašca, zvezda i meseca.
Sunce, mesec, treptalice zvezde
Nek', devojko, samo tebi služi...
Pa ja ne ću, ništa više ne ću
Do li milje čiste tvoje duše!" '
Čuje moma reči zulumćara,
Al' tvrda je vera njena stara,
Pa Turčinu ponosna devojka
Sa jedljivim mačem odgovara:
"Ne ću... ne ću, imena mi moga!
Đuvegiju ja već imam svoga!
Đuvegiju, strahovitog borca,
Ponositog, lepog Crnogorca!"
II
Zeman dođe, sa nevestom dičnom
Da se venča đuvegija vrli...
Al' devojku ozorenog lica
Turčin hoće da ljubi i grli.
Pa k'o more, kad na tvrdu stenu
Udari sa besni svoji vali,
Pa joj preti, da će je razneti
Il' u bezdan da će ju da svali:
Tako ti je udario Turčin
Na junaka s krvožedni vuci...
Crnogorac stoji kao stena:
Jatagan mu od munje u ruci.
Za slobodu, za nevestu dragu
Gorski lave vrelu krvcu lije:
Ali za to ranjena mu ruka
Još ni sada malaksala nije.
Al' kako će jadan Crnogorac
Kako silu pakla da pobedi?
Kad milosti ni u koga nema
Da junaku pomogne u bedi.
Turska ruka na telo viteško
Skovala je već preteški lanac.
Al' dever joj još i sada ćuti
I sad ćuti hrabri Srbijanac.
...Što ne skačeš na noge junačke
Lepše sreće naš prebeli danče?...
Što ne hvataš u desnicu hrabru
Ljute mače, slavni Srbijanče?
Rado ćemo mi za tobom poći,
Ta umreti i tako se mora!
Pa k'o ne bi dao svoje žiće
Za opstanak onih svetih gora?
Zginućemo, nek nas više nema,
Kad već nema pravednoga tvorca:
Al' venčati moramo krvavo
Sa nevestom dična Crnogorca!
