Majka kćerku na večeru zvala:
„Hodi, kćerce, da mi večeramo!“
Kćerca majki kroz plač odgovara:
„„Ja ne morem na večeru dojti,
Večerajte, mene ne čekajte. 5
Nije meni do vaše večere,
Već je meni do moje nevolje,
Jer sam čula, ženi mi se dragi.
Kud se ženi, zla mu srića bila,
Jer ni mene pozva’ na veselje. 10
Divne bih mu ponila darove,
Divne dare do tri kite cvića.
Jenu kitu žutoga tratora,
Nek mi traje jenu godinicu.
Drugu kitu žutoga nevena, 15
Nek on vehne na srcu svojemu.
Tretu kitu od maha divljega,
Nek se smakne sa ovoga svita,
Što je mene, mladu, ostavia,
Da se nije za me zaručia. 20
Ja bih njemu čedo porodila,
Porodila jeno dite mlado,
Ko bi njega jako veselilo,
A tako ću brzo poginuti,
Da se ne ću jadna oženiti.““ 25
