Мајка кћерку на вечеру звала:
„Ходи, кћерце, да ми вечерамо!“
Кћерца мајки кроз плач одговара:
„„Ја не морем на вечеру дојти,
Вечерајте, мене не чекајте. 5
Није мени до ваше вечере,
Већ је мени до моје невоље,
Јер сам чула, жени ми се драги.
Куд се жени, зла му срића била,
Јер ни мене позва’ на весеље. 10
Дивне бих му понила дарове,
Дивне даре до три ките цвића.
Јену киту жутога тратора,
Нек ми траје јену годиницу.
Другу киту жутога невена, 15
Нек он вехне на срцу својему.
Трету киту од маха дивљега,
Нек се смакне са овога свита,
Што је мене, младу, оставиа,
Да се није за ме заручиа. 20
Ја бих њему чедо породила,
Породила јено дите младо,
Ко би њега јако веселило,
А тако ћу брзо погинути,
Да се не ћу јадна оженити.““ 25
