Završna reč Srđe Popovića na suđenju za ubistvo Zorana Đinđića

Ovo je tekst završne reči advokata Srđe Popovića na suđenju za ubistvo Zorana Đinđića, iznete pred Posebnim odeljenjem Okružnog suda u Beogradu, 24. aprila 2007. godine.

---

Poštovani Sude,

Pridružujem se u potpunosti završnoj reči zamenika specijalnog tužioca koji je savesno i minuciozno analizirao dokaze, kao i reči kolege Rajka Danilovića i prihvatam njihovu ocenu da su dela koja se optuženima stavljaju na teret u potpunosti dokazana. U stvari, tu ne bih imao ništa da dodam.

Moja reč zato će se odnositi na ispitivanje Vaše odluke o odbijanju svih dokaznih predloga koje sam stavio na glavnom pretresu 14. februara o. g. Vi se svakako sećate da sam pokušao da stavim primedbu na tu Vašu odluku, a da sam bio upozoren da to mogu da učinim "u žalbi", što je svakako bila omaška, jer mi znamo da oštećeni nemaju pravo na žalbu, te da se verovatno želelo reći "u završnoj reči".

Evo, stigli smo i do te završne reči.

Dakle, u narednih par minuta ja ču ispitati osnovanost odluke kojom su moji dokazni predlozi odbijeni, kao i obrazloženje te odluke.

Smatram da su predloženi dokazi odbijeni sa neodrživim obrazloženjem. Razlozi dati za odluku na glavnom pretresu 20. marta zasnovani su:

• na netačnim činjeničnim konstatacijama koje su u protivrečnosti sa sadržinom spisa;
• na pogrešnom tumačenju odredaba Zakonika o krivičnom postupku;
• na međusobno protivrečnim razlozima; i
• povredom načela kontradiktomosti postupka. Pokušaću da ovo svoje stanovište obrazložim i dokažem.

Predlozi koji se odnose na oružanu pobunu

Među predlozima za dopunu dokaznog postupka koje sam stavio 14. februara 2007. godine, nalazi se i izvestan broj predloga koji se odnose na događaj koji specijalni tužilac u optužnici naziva oružanom pobunom. Sud je odbio sve te predloge, izuzuzev onaj za saslušanje svedoka ACE TOMIĆA.

Netačne konstatacije

Prvo, moram da kažem da je, obrazlažući odbijanje ovih predloga na glavnom pretresu 20. marta, predsednik Veća iznela dve konstatacije koje su, jednostavno, da tako kažem, suprotne sadržini spisa:

Prvo, u obrazloženju odluke Suda se tvrdi:

Da ja svojim predlogom: ,,netačno interpretiram da je tužilac u optužnici stavio na teret (okrivljenima) u opisu krivičnog dela delovanje oružane formacije JSO kroz pobunu".

Pa, naravno da to nije istina, naravno da je meni poznato da se oružana pobuna okrivljenima ne stavlja na teret...Upravo zato sam specijalnom tužiocu i predložio proširenje optužnice na krivično delo oružane pobune. Kada bih smatrao da im se to stavlja na teret, ne bih predlagao proširenje optužnice na ovo delo.

Potpuno mi je nejasno na osnovu čega Sud ovo tvrdi.

Drugo, Sud takođe tvrdi, opet citiram, da je "punomoćnik oštećenih", tj. ja, "U predlogu za dopunu dokaznog postupka ponovio predloge koje je izneo u predlogu za proširenje optužnice".

Ne samo da je ova konstatacija netačna (u predlogu za proširenje optužnice ne nudim ni jedan jedini dokaz), nego se proširenje optužnice PO ZAKONU (član 342, st.l. ZKP) može predložiti i optužnica može proširiti samo na osnovu već izvedenih dokaza na glavnom pretresu.

Dakle, niti sam predlagao ikakve dokaze u predlogu za proširenje optužnice, niti sam ih onda mogao tobože PONOVITI u predlogu za dopunu dokaznog postupka 14. februara.

Zašto se nešto ovako tvrdi? Meni to nije jasno.

Bilo je vrlo lako iz spisa utvrditi da ja niti ponavljam dokazne predloge iz predloga za proširenje, niti da "pogrešno smatram" da se oružana pobuna optuženima stavlja na teret.

Ja sam siguran da Sud poznaje spis - kako su se ove dve neistinite konstatacije našle u obrazloženju odluke Suda? Nemam odgovor. Budući da su ove konstatacije date u kontekstu obrazlaganja odluke Suda o odbijanju mojih dokaznih predloga, obrazloženje Suda u ovom delu protivreči sadržini spisa i utoliko je, naravno, pravno manjkavo.

Svaka odluka zasnovana na neistinitim premisama je manjkava.

Ostali razlozi

To je ozbiljno, ali to je najmanji problem.

Mnogo veći problem jesu dalji razlozi koje Sud navodi odbijajući ove predloge koji se odnose na oružanu pobunu. Citiraću:

"Javnosti radi, ja kao predsednik Veća a u ime Veća moram reći da je optužnicom... optuženima stavljeno na teret da su delovali samo u jednom kraćem vremenskom periodu i to kako se navodi pod tačkom 1 optužnice krajem 2002. i početkom 2003. godine... Prema tome, ni u jednom segmentu dispozitiva... ne pominje se niti se optuženima stavlja na teret da su svoju delatnost počinili organizovano i započeli organizovanjem oružane pobune Jedinice za specijalne operacije. Nesporno je da se na strani 32. obrazloženja ove optužnice u jednoj jedinoj rečenici nakon opisa radnji pominje da je priprema tog dela počela sa pobunom Jedinice za specijalne operacije, ali kao što svi znamo Veće je vezano i Sud je vezan dispozitivom optužnice" (gl. pretres, 20. mart 2007).

"Jedna jedina rečenica"

Nije Sud bio u pravu ni kada je obrazlažući svoju odluku o odbijanju dokaza predloženih na činjenice vezane za pobunu, ustvrdio da se pobuna pominje samo u jednoj jedinoj rečenici na str. 32 optužnice.

Sud opet tvrdi nešto što je suprotno sadržini spisa. Evo te “jedne jedine rečenice”, sa strane 32 optužnice:

"Cela ta organizacija (Lukovića - Legije i Dušana Spasojevića) bila je koncipirana tako da nakon sticanja odredene finansijske i društvene moći... uz korišćenje pozicija koje bi banda ostvarila u odredenim društvenim, političkim, pravosudnim i drugim činiocima, svoju aktivnost usmeri u pravcu osvajanja vlasti. To je podrazumevalo najpre... promenu personalne strukture u bitnim segmentima vlasti... U celoj toj ideji iskorišćena je i činjenica postojanja haških optužnica protiv odredenih lica da bi front delatnosti... imao podršku većeg broja ljudi...

S obzirom da se legalnim putem vlast nije moga osvojiti, pogotovo ne od kriminalne organizacije Spasojevića i Lukovića, Legija dolazi na ideju da u realizaciju tog plana bude uključena i JSO kao oružana formacija koja je dobro utrenirana i poslušna u odnosu na Legiju.

Prvi test tih ambicija [za osvajanje vlasti] bila je pobuna JSO koja je imala političku pozadinu kroz svoje zahteve za smenu ministra policije i drugih lica. Ova akcja je imala ograničen domet, jer su iznudene samo neke personalne promene u MUP Srbije, ali su i takvi dometi ohrabrili Spasojevića i Legiju da osnovnu ideju osvajanje vlasti - forsiraju, ali sada na drugi način, drugim sredstvima."

U celom pasusu govori se o oružanoj pobuni kao delu ukupnog plana po kome postupaju optuženi Ulemek i Dušan Spasojević:

• i onda kada se govori o tome da cilj osvajanja vlasti "najpre podrazumeva promenu personalne strukture vlasti u bitnim segmentima vlasti";
• i onda kada se govori da se u realizaciju toga plana uključi JSO;
• i onda kada se govori da je u toj ideji iskorišćena činjenica postojanja haških optužica;
• i onda kada se govori kako je uspeh pobune ohrabrio optuženog Ulemeka i Spasojevića da nastave svoju delatnost i drugim sredstvima, kao što su ubistva.

Sofizam je tvrditi da se u svim citiranim iskazima same reči "oružana pobuna" pominju samo jednom, kada se na čitavoj toj strani govori o važnom mestu i ulozi oružane pobune u ukupnom planu osvajanja vlasti i pripremanju ubistva premijera.

Uostalom koliko puta treba da bude pomenuta neka činjenica da bi bila smatrana važnom i vrednom dokazivanja. Dva puta? Četiri puta? Kakvo je to pravilo? Ili je bitan smisao, značaj i kontekst u kome se ona pominje?

Pripremne radnje

Dakle, cilj prvookrivljenog i Spasojevića (dok još funkcionišu kao kriminalna organizacija, kako je optužnice i naziva) jeste osvajanje vlasti, a sredstva koja planiraju (po optužnici) jesu sledeća:

• Sticanje finansijske moći;
• Sticanje pozicija u političkim, pravosudnim i dr. strukturama;
• Promena personalne strkture u bitnim segmentima vlasti (MUP, Služba);
• U tom cilju uključivanje JSO;
• Korišćenje priče o haškim optužnicama;
• I tek onda (budući ohrabreni uspehom pobune) organizovanje zavere za osvajanje vlasti i "drugim sredstvima", tj. ubistvom premijera.

Ja mislim da se radi o oružanoj pobuni kao samostalnom krivičnom delu za koje bi (bar) prvookrivljeni trebalo da odgovara u realnom sticaju sa delom koje mu se stavlja na teret. Ali to je sada i ovde potpuno nevažno. To je nešto o čemu treba razgovarati s Tužilaštvom. To sada i ovde nije uopšte tema.

Sud nasuprot meni smatra, kao i optužnica da se u toj pobuni-protestu radi o "pripremi" osnovnog dela, tj. atentata, drugim rečima, o pripremnim radnjima koje se, po principu supsidijariteta, ne stavljaju na teret prvookrivljenom, budući da je ta "priprema" konzumirana višom fazom izvršenja (delicta preparata).

Drugim rečima, ono što ja smatram samostalnim krivičnim delom oružane pobune, Sud, pozivajući se u tome na optužnicu, smatra nekažnjivom pripremnom radnjom.

"Sud je vezan dispozitivom optužnice"

Međutim, čak i usvajajući stav optužnice i samoga Suda da se radi samo o pripremnim radnjama, pripremne radnje uvek predstavljaju važne činjenice u smislu člana 326~ st. 2. ZKP.

Nema nikakvog osnova u Zakonu za razlog koji iznosi Sud, prilikom odbijanja predloga koje sam stavio u odnosu na pobunu, kada kaže na glavnom pretresu 20. marta da je, citiram, “kao što znamo, Veće vezano i Sud je vezan dispozitivom optužnice".

Naravno, Sud nije vezan dispozitivom optužnice u smislu da ne sme ispitivati činjenice koje se pominju van dispozitiva optužnice, u njenom obrazloženju.

Pa u najvećem delu postupka upravo se te činjenice I dokazuju.

Pa isti ovaj Sud je ovde izveo bezbrojne dokaze na takve činjenice i okolnosti o kojima nema ni pomena u dispozitivu optužnice.

Ova tvrdnja je formalno tačna, ali evo šta ona znači: Sud je vezan dispozitivom optužnice jedino odredbom člana 351. ZKP, koji određuje da Sud može optuženog osuditi samo za ono delo za koje je optužen tj. može ga osuditi samo za ono delo koje se opisuje u dispozitivu optužnice.

Sud je, dakle, vezan optužnicom u pogledu identiteta optužbe i presude, a nipošto time da bi tobož bio ograničen na dokazivanje samo onih činjenica koje se pominju u dispozitivu.

Ono što posebno zabrinjava jeste što ovo potpuno pogrešno tumačenje ZKP Sud, sa svim svojim autoritetom, izričito upućuje laičkoj javnosti.

"Javnosti radi, ja kao predsednik Veća a u ime Veća moram reći..." - tako Sud počinje ovo svoje neobično tumačenje vezanosti Suda optužnicom. Za odnose sa javnošću Sud ima svog portparola. Suđenje je javno, ali Sud ne čini nikada i ništa ,javnosti radi".

Važne činjenice

Pogotovo je neshvatljivo da Sud prihvata stav optužnice da se pobuna Jedinice tretira kao priprema kasnijeg atentata, ali uprkos tome smatra da činjenice koje se odnose na pripremne radnje ne mogu ili ne treba da budu predmet dokazivanja?

Zakon razlikuje dve vrste činjenica: "odlučne činjenice" i "važne činjenice".

Odlučne činjenice moraju biti obuhvaćene dispozitivom optužnice.

"Odlučne činjenice" se, recimo, pominju u članu 370, stav 1. ZKP, gde se govori o razlozima za pobijanje presude ("kad je sud neku odlučnu činjenicu pogrešno utvrdio").

Međutim, predmet dokazivanja u postupku NIKADA NISU samo odlučne činjenice, kako Sud sugeriše kada kaže da je "vezan dispozitivom optužnice".

U delu ZKP koji je naslovljen sa "Dokazni postupak", zakonodavac u čl. 326" st. 2. određuje ovako predmet dokazivanja "dokazivanje obuhvata sve činjenice... važne za pravilno presudenje".

O tome razlikovanju postoji ogromna literatura. Bitno je da, naravno, sud nije vezan za dokazivanje samo onih činjenica koje se kao odlučne činjenice navode u dispozitivu optužnice. Sud NIJE NA TAJ NAČIN VEZAN DISPOZITIVOM OPTUZNICE, kako Veće netačno tvrdi i pogrešno podučava javnost.

Predlog za utvrđivanje činjenica vezanih za radnje kojima se priprema delo uvek je umestan i te činjenice su važne činjenice.

Uostalom kako bi Sud objasnio zašto je u ovom postupku utvrđivao čitavo more činjenica koj se ne pominju u dispozitivu optužnice? Zašto smo danima ispitivali sve one peripetije oko kupovine raznih kamiona upotrebljenih za pokušaj atentata kod "Limesa"? Ili porekla puške? Ili građevinskih radova u zgradi Vlade 12. marta? Ili spaljivanja droge? Da ne nabrajam dalje.

Protivrečnost razloga

Uostalom, protivrečna je ova odluka i njeni razlozi drugim dokaznim rešenjima Suda.

Recimo, odluka o ispitivanju ACE TOMIĆA, koji je ispitan isključivo na činjenice i okolnosti vezane za pobunu (a odbijaju se svedoci BULATOVIĆ i MIKELIĆ, iako treba da svedoče o istom konkretnom događaju! ).

Isto se odnosi na saslušanje MlHAJLOVIĆA, PETROVIĆA, JOVANOVIĆA, MIJATOVIĆA, POPOVIĆA, JANJUŠEVIĆA, pa i samih okrivljenih. Svi su oni danima ispitivani s obzirom na činjenice i okolnosti vezane za pobunu.

Pa, zar za njih ne bi morali važiti isti razlozi koji važe, recimo, za svedoka KOŠTUNICU I BULATOVIĆA?

,,Kratak period delovanja" (kraj 2002. i početak 2003)

Sud odbija one moje dokaz ne predloge koji se odnose na događaje pre "kraja 2002. i početka 2003. godine".

Tako, Sud navodi, na primer, da pobuna, prema optužnici, ne može biti plod delovanja organizovanog zločinačkog udruženja, jer navodno zločinačko udruženje još nije ni stvoreno u doba pobune, novembra 2001. godine.

Ovakva interpretacija optužnice je netačna. Ja upućujem na završnu reč zamenika specijalog tužioca, koji je juče detaljno razmotrio i obrazložio datum nastanka zločinačkog udruženja. "Važno pitanje jeste kada kriminalni kIan prerasta,. [kada je] proširen u neprijateljsko zločinačko udruženje", rekao je juče u svojoj reči zamenik specijalog tužioca.

Tužilac onda opširno analizira dokaze i zaključuje:

Zemunska banda, kao zločinačko udruženje nastala je na osnovu dokaza izvedenih na glavnom pretresu početkom 2000. godine.

Ovo tužilac utvrđuje na osnovu iskaza svedoka Šare Nenada, Vukašinovića, optuženog Krsmanovića i Pejakovića.

Prema tome, Sud netačno tvrdi da se optuženima stavlja na teret samo delatnost u vremenskom periodu izmedu "kraja 2002. i početka 2003. godine", samim tim što im se stavlja na teret zločinačko udruživanje, koje, videli smo, postoji od 2000. godine.

Tužilac čak eksplicitno i uspešno dokazuje da je pobuna nastala i odvijala se zajedničkim organizovanim delovanjem dvojice vođa zločinačkog udruženja.

Prema tome, ne stoji razlog Suda da se moji predlozi koji se odnose na činjenice vezane za pobunu odnose na vremenski period kada zločinačko udruženje nije ni postojalo.

Kolizioni dokazi

Nezavisno od prednjeg, podsećam da među predlozima koje sam stavio 14. februara postoji jedan broj predloga, a to je saslušanje svedoka i čitanje javno objavljenih izjava

GRADIMIRA NALIĆA, MIROSLAVA MILOŠEVIĆA i ALEKSANDRA TIJANIĆA, koji su tvrdili da imaju posebno važna i bitna saznanja o odlučujučnim činjenicama za ovaj postupak.

Na primer:

• da u optužnici postoji mnogo propusta, "i [da svedok poseduje] nova saznanja [o činjenicama] kojih nema u optužnici i drugim zvaničnim spisima" (Milošević);
• da je "zvanična verzija optužnice... isprobavana šest meseci pre atentata..." i da su ista lica "pripremila ubistvo, svedoke i krivce", dok je "verzija data u optužnici, daleko od istine" (Nalić);
• da predloženi svedok Tijanić ima saznanja o tome da je neko platio pripadnicima jedinice koja je ubila Kuma i Šiptara u Meljaku sumu od 50.000 evra i da on "zna ko je to platio".

Ne može biti nikakve sumnje da bi sva tri predložena svedoka, po svojoj funkciji, vrlo verovatno mogla raspolagati saznanjima o činjenicama o kojima govore, budući da se radi o:

• načelniku Resora javne bezbednosti;
• savetniku za bezbednost predsednika Koštunice i kandidatu DSS za položaj ministra unutrašnjih poslova; i
• generalnom direktoru RTS, tzv. javnog servisa.

Pretpostavka je, takođe, da se radi o odgovonim licima koja vrše vrlo važne javne funkcije i čije se izjave O VRLO VAŽNIM ČINJENICAMA moraju uzimati ozbiljno. Sud je, međutim, odbio ove predloge sa paušalnim obrazloženjem da je njihovo izvođenje suvišno.

Tu je napravljena vrlo ozbiljna greška. Zašto?

Ova tri predložena svedoka, a to je bitno za odluku o njima, svojim javno iznetim tvrdnjama protivreče i dispozitivu i obrazloženju optužnice, kao i svim drugim izvedenim dokazima.

Dakle, predloženi dokaz njihovog saslušanja je takozvani kolizioni dokaz. Funkcija kolizionog dokaza jeste da se njime osporava do tada utvrdeno činjenično stanje, on je u koliziji sa do tada izvedenim dokazima. Tipičan kolizioni dokaz je dokaz alibija.

Kolizioni dokaz nikada ne može biti odbijen kao suvišan. To je teška povreda postupka. Sud nikada ne može uzeti bilo koju važnu činjenicu za utvrđenu, ako je odbio izvođenje kolizionog dokaza, tj. protivdokaza. Time se narušava sama ideja i načelo kontradiktornosti krivičnog postupka.

Apsolutno je nezakonito da kolizioni dokazi budu odbijeni kao suvišni. Po toj logici Sud je mogao odbiti i sve dokazne predloge odbrane, jer je izvedenim dokazima iz optužnice "dovoljno razjasnio činjenično stanje".

"Politička pozadina"

Sud je odbio da izvede dokaze ponuđene na činjenice tzv. političke pozadine, odn. motiva koje sam predložio 14. februara 2007. god. Sa obrazloženjem da je već ranije saslušao veliki broj svedoka iz javnog i političkog života Srbije upravo na okolnosti sa kojih političkih pozicija se delovalo preko JSO, u kojim političkim uslovima, kakva je klima prethodila itd., Sud navodi svedoke Mihajlovića, Petrovića, Mijatovića, Janjuševića, Jovanovića, i zaključuje:

"Prema tome, smatramo da su motivi i politička pozadina delovanja ove kriminalne grupe za sada dovoljno rasvetljeni".

Drugim rečima, odbija predloge za saslušanje Koštunice, Jočića, Bulatovića, Nalića itd., kao suvišne.

Smatram da je Sud doneo pogrešnu odluku. A evo zašto:

Atentat na premijera Đinđića dogodio se, što je notorno, u ambijentu žestoke političke borbe dve politički strasno sukobljene strane" sa oprečnim političkim ciljevima" oprečnim političkim pogledima" dve strane koje se javno uzajamno optužuju i proglašavaju uzajamno odgovornim za ubistvo premijera.

Saslušali ste jednu stranu, njena saznanja i njene argumente - mi smo predložili drugu.

Ispravno je Sud pozvao svedoka Mihajlova, koji je javno optuživao same Đinđićeve saradnike za atentat, ali je, po istoj logici i iz istih razloga, morao pozvati i predložene svedoke Koštunicu, Jočića i Bulatovića.

U odsustvu ovih dokaza Sud sada mora jedino prihvatiti sliku političke pozadine atentata koju su dali svedoci Mihajlović, Petrović, Jovanović, Mijatović, Popović, i sve one optužbe koje su izrekli, recimo, na račun Vojislava Koštunice, Ace Tomića, vojske i civilnih i vojnih organa bezbednosti.

A evo šta oni o tome kažu:

VLADIMIR POPOVIĆ:

Vojislav Koštunica je proglašen za predsednika. Postao je predsednik. Otišao je u kabinet, okružio se ljudima Slobodana Miloševića koji su bili u toj zgradi, od obezbeđenja, pa do ostalih saradnika po kabinetima. Počeo je da dovodi u svoj kabinet ljude kojima je jedina zajednička crta bila mržnja prema Zoranu Đinđiću, koja je bila lična, iz razloga što nisu uspeli da ostvare neke funkcije koje su želeli da ostvare... (str. 29-30, 13. 04. 05)

Znači, dva meseca posle 5. oktobra Gradimir N alić, kao izaslanik Vojislava Koštunice, odlazio je u tu Jedinicu u prisustvu Radeta Markovića. Znači on, Rade Marković, Branko Crni i cela ta ekipa. Predstavljen je toj Jedinici kao budući ministar policije, a on je održao njima patriotski govor da oni treba da se okrenu Koštunici, Koštuničinoj strani, da, ako budu sa Koštunicom, nema Haga, nema ovoga, nema onoga, i tako dalje. (str. 82-83, 16. 05. 05)

...[Deo] političkih struktura koji su uz Vojislava Koštunicu, mislim na Miloševićeve strukture vlasti, koji su postali članovi DSS u međuvremenu... svi oni... su se plašili saznanja istine i otkrivanja šta će se desiti kad se otvori... kad Radeta Markovića stave u zatvor, da li će Rade propevati ili neće, šta će reći ili neće reći, i tako dalje. Znači, mislim na pripadnike JSO, mislim i na pripadnike SAJ i na druge delove policije. (str. 46, 13. 04. 05)

Vi se sećate izjave Vojislava Koštunice te večeri [kada je Milošević predat Haškom tribunalu - prim. S. P.], da je to državni puč. Nije on rekao da je to državni puč zbog toga što je njemu bilo žao Miloševića, nego što je upravo pod utiskom priča svojih saradnika iz struktura koje su ranije 10 godina vladale... verovao... da sledeći potez Zorana Đinđića jeste hapšenje Vojislava Koštunice. (str. 54, 13. 04. 05)

ČEDOMIR JOVANOVIĆ:

Naime, zbog neuspeha, kako je to tada definisano, odnosno nesposobnosti vojske da spreči ekstradiciju, smenjen je general Đaković i na to mesto protivzakonito postavljen general Tomić i ja [Čedomir Jovanović - S. P.] sam u razgovoru sa Miloradom Ulemekom u jesen 2001. godine, razgovoru koji je organizovan na njegov zahtev, po povratku iz Grčke, od njega čuo da su uspostavljeni kontakti i sa generalom Tomićem i sa vojnom službom bezbednosti i da će ono što mi nismo bili spremni da uradimo, i JSO i njemu lično uraditi sada neki drugi. Nemam dilemu koji su ti drugi i nemam nikakvu sumnju u pozadinu kontakata koji su razvijani od tog trenutka pa praktično sve do 12. marta. (str. 27, 11. 04. 05)

VLADIMIR POPOVIĆ:

U toj atmosferi Koštunica ruši vladu, napušta vladu... Tog trenutka postoji samo jedan cilj, a to je: što pre rasturiti vrh državne bezbednosti... pokušavaju da iskoriste onu fotografiju objavljenu u "Nedeljnom telegrafu"... Sećate se da je tada traženo da mora da se smene Petrović i Mijatović zbog toga što se ta fotografija pojavila... To je dva meseca bila tema u Srbiji... i to je kulminiralo onda ubistvom Gavrilovića... I Gavrilović je bio potreban da bi se dokazalo, znači, ja sam siguran da su oni ubili Gavrlovića... da je Zoran Đinđič mafijaš, da je kriminalac. (str. 54, 13. 04. 05)

ČEDOMIR JOVANOVIĆ:

Onda oni (JSO) prave paralelne strukture moći. Pokušano je pošto ne može da se uradi to sa Đinđićem, ajde da uradimo to sa Koštunicom. Koštunica je očajnički želeo da smeni rukovodstvo Ministarstva unutrašnjih poslova zbog toga što je to definisao kao jedan od svojih političkih pri­oriteta, a ostavke koje traži godinama su ostavke ministra Mihajlovića, ministra pravde Vladana Batića i istovremeno smenu Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića. To su njegovi politički zahtevi. Pošto je nemoćan da te zahteve ostvari, tu se pojavljuju oni (JSO) koji će mu u tome pomoći. (str. 71-72, 11. 04. 05)

VLADIMIR POPOVIĆ:

Iz tog razloga kažem da je pobuna "Crvenih beretki" bio samo krajnji, poslednji čin jedne sinhronizovane akcije koja je trajala od 5. oktobra...

[Legija je smatrao] da je on [Đinđić] taj koji je jednog trenutka njih izdao, a da su se onda oni potpuno prirodno okrenuli tamo gde i treba da se okrenu, gde su prepoznali prave vrednosti, gde su prepoznali tradicionalnu Srbiju i srpstvo i junaštvo i čojstvo, kabinet Vojislava Koštunice i te političke strukture, i da je onda ta pobuna zbog toga takva i bila... (str. 59, 13. 04. 05)

DUŠAN MlHAJLOVIĆ:

Prema tome, shvatio sam da je stvar izmakla kontroli, da nam je neko iza leđa pripremio pobunu jedne, mislim, elitne jedinice u službi Državne bezbednosti i da je stvar ozbiljna ... (str. 19, 15. 03. 05)

ČEDOMIR JOVANOVIĆ:

...Tada smo znali na osnovu informacija koje su pristizale da se razrađuju planovi koji su se vezivali za zauzimanje beogradskog aerodroma. Planovi koji su se vezivali za zauzimanje televizije, planovi koji su se vezivali za nasilan ulazak u republičku vladu. (str. 10, 11. 04. 05)

GORAN PETROVIĆ:

...Bilo je dosta tih nekih sitnih detalja koji su ukazivali da cela ta priča, da sa tom pobunom - ja ne mogu da tvrdim da je nju organizovao Vojislav Koštunica ili njegovo okruženje - ali da sa tom pobunom koketiraju mnogi, da mnogi vode nekakve prljave političke igre i to na bazi tih činjenica, i da se ni Vojska Jugoslavije, odnosno njene službe bezbednosti ili, da ne uvredim nikoga od poštenih pripadnika tih formacija, neki ljudi iz tih službi, iz te vojske, bave i takvim stvarima. Znači, to nisu neke puke izmišljotine, to nisu neke formulacije bez neke specifične težine, nego se upravo zasnivaju na tim i takvim informacijama i podacima do kojih smo mi dolazili i tako se došlo do toga da su Jedinicu organizovali Ulemek i Spasojević i Buha, kao što sam rekao da ni Vojislav Koštunica ni Demokratska stranka nisu nevini u svemu tome, da je u svemu tome Jedinica imala podršku i Vojske Jugoslavije odnosno pojedinaca ili pojedinih delova službi bezbednosti... (str. 35, 18. 05. 05)

ČEDOMIR JOVANOVIĆ:

...Nismo imali mogućnosti da se suprotstavimo tom protestu. Nije postojala nikakva spremnost nijednog državnog organa da nam u tome pomogne. Znači, otvoreno Vojska Jugoslavije sa svojim specijalizovanim institucijama podržavala je taj protest, apsolutno su ga podržavali. Održavani su konstantni kontakti sa komandom JSO. Pružana su uveravanja da se vojska neće mešati, da neće pokušati da utiče putem sile na prekid tog protesta, niti će se suprotstaviti eventualno novim pokretima Jedinice za specijalne operacije. (str. 15, 11. 04. 05)

GORAN PETROVIĆ:

Ako je pokojni premijer pitao ministra i načelnika Resora javne bezbednosti: ,,Ako oni krenu iz Kule i dođu u ministarstvo, šta ćete vi uraditi?" a oni odgovorili: "Ništa", ako je posle toga pitao: "Šta ako dođu u Vladu i izbace me na ulicu, šta ćete Vi uraditi?" – “Ništa", onda je jasno da postoji i te kakva realna ili osnovana pretpostavka da se u svakom trenutku može izvesti državni udar, puč, da se može počiniti nekažnjeno bilo kakvo krivično delo, a o preuzimanju vlasti da i ne govorimo. (str. 49, 18. 05. 05)

GORAN PETROVIĆ:

Ono što je možda interesantno kada govorim o tom političkom kontekstu, pored onoga koji je javno poznat, dakle, da je predsednik Savezne Republike Jugoslavije podržao tu oružanu pobunu, da je to učinila Demokratska stranka Srbije, da je u nekim medijima objavljeno kako je Maričić, tadašnji komandant, zvao generala Pavkovića i pitao ga da li će vojska da se meša. On je rekao: "Ne, ne pada nam na pamet." (str. 34, 18. 05. 05)

ČEDOMIR JOVANOVIĆ:

...U tom trenutku Vojska Jugoslavije, sa svim svojim bezbednosnim strukturama i praktično načelnikom Genralštaba i prvim čovekom vojne bezbednosti, otvoreno je podržavala i logistički na otvoren način koordinirala takođe taj protest. Održavani su redovni kontakti između vrha vojske i komande Jedinice za specijalne operacije, kontakti koji su bili u funkciji davanja garancija i čvrstih uveravanja da se vojska neće umešati u taj sukob. (str. 7, 11. 04. 05)

ČEDOMIR JOVANOVIĆ:

Č. Jovanović (citirajući Dušana Spasojevića): Rekao je da će protest ići do kraja, da će Mihajlović i Petrović biti smenjeni, da imaju podršku svih drugih i tu, pri tome, nije pravio, ostavljao prostor ni za kakve nedoumice. Rekao je da postoji jasan dogovor sa vojskom. Rekao je da ih podržavaju Pavković i Tomić, da će sigurno dobiti podršku Srpske radikalne stranke, Socijalističke partije Srbije i da protest može da prekine isključivo Vojislav Koštunica. (str. 9, 11. 04. 05)

GORAN PETROVIĆ:

...Znači, bilo je nekoliko serija tih razgovora pripadnika Jedinice sa Cumetom ili sa Spasojevićem, koji su bili u tonu: "To, sad ih imamo, izdržite još malo, nema prekidanja, nema popuštanja." I u jednom od tih razgovora koji sam ja izneo u javnost (neko od tih pripadnika, da li Gumar, da li neko ko je razgovarao recimo sa Čumetom i Spasojevićem, i ovaj mu je rekao doslovce: "To sada nema prekidanja dok ne kaže Koštunica.") možete da izvučete taj zaključak koji je više nego jasan da se organizatori pobune i te kako uzdaju u Vojislava Koštunicu i da njega doživljavaju kao taj neki autoritet koji bi jedini mogao, ako bi hteo, da utiče na njih da se ta pobuna završi. Ja sam to otprilike shvatio da bi oni jedino Koštunicu poslušali kada bi im rekao da tu pobunu prekinu. (str. 50, 18. 05. 05)

Adv. Srda Popović: Da, tako sam i ja to shvatio, ali da li je bilo tada, s obzirom na ovo što sada kažete, da bi po Vašem mišljenju oni jedino poslušali Koštunicu? Da li je postojala ideja da se, recimo, premijeru javi: "Gospodine predsedniče", ili "Vojo", ne znam kako se oni oslovljavaju, "molim Vas, zaustavite ovo", a ako ne, zašto ne?

Svedok Goran Petrović: Ne. Ja nisam čuo za takvu ideju jer je bilo svima jasno da je tokom te, 2001. godine, kao što sam rekao, došlo do polarizacije na političkoj sceni na one koji su znali i bili svesni da moraju da menjaju, kao što sam rekao, i mnogo i brzo, i na one koji ne samo da to nisu shvatali ili da to nisu hteli, već su se aktivno uključili na sve moguće načine u onemogućavanje ovih koji su nešto hteli da rade, da u tome imaju što manje uspeha. Narodski rečeno, Koštunica i DSS ne samo da ništa nisu radili, nego su aktivno sprečavali Đinđića i vladu Srbije da bilo šta rade.

Adv. Srda Popović: Onda bi takav apel bio...

Svedok Goran Petrović: Taj apel bi bio kontraproduktivan, ali to su sada spekulacije. Znači, jasno je [stavljeno] do znanja da je, uslovno rečeno, postojao sukob, postojao medijski rat, postojala politička borba, nazovite to kako god hoćete, i da su te strane bile direktno sučeljene, odnosno, suprotstavljene jedna drugoj. (str. 51, 18. 05. 05)

GORAN PETROVIĆ:

Zbog sramnog ponašanja Vojislava Koštunice i Demokratske stranke Srbije i podrške koju su dali pobuni te Jedinice, zbog podrške, ne javne, doduše, nego tajne, pojedinih lidera DOS i pojedinih članova vlade Srbije, zbog podrške Vojske Jugoslavije, pojedinih medija, nezavisnih intelektualaca ili ne znam sve koga, ta pobuna je uspela. (str. 23, 18. 05. 05)

VLADIMIR POPOVIĆ:

Znači, od tada, od 2001. godine, praktično od pobune "Crvenih beretki", to sam već rekao malopre, tu postoji jedna međusobna igra između nas i njih. Kada kažem "nas", mislim na onaj deo vlasti oko Zorana Đinđića, kada kažem ,,njih", mislim na sve njih ostale i na prvooptuženog, a mislim i na Vojislava Koštunicu, pošto ako sam do sada bio dovoljno jasan, jasno vam je da je to jedan isti front. (str. 72, 13. 04. 05)

Pobuna "Crvenih beretki" je poraz Zorana Đinđića (i on je toga bio svestan) i njegove Vlade, ne zbog toga što je morao da smeni Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića, zbog toga što je bio prinuđen da ih smeni, zbog toga što je bio prinuđen da postavi Bracanovića na to mesto, znajući da tako predaje Službu njima i u isto vreme zbog toga što je znao da je javnost tog trenutka bila apsolutno na strani Vojislava Koštunice i te Jedinice koja je izašla naoružana i zapretila celoj državi. (str. 59, 13. 04. 05)

ČEDOMIR JOVANOVIĆ:

Taj protest Jedinice za specijalne operacije u novembru mesecu 2001. godine najjasnija je slika naših međusobnih odnosa. Nakon toga su u potpunosti bile prekinute sve komunikacije [sa Jedinicom - S. P.].

...U novembru mesecu 2001. godine nama je postalo jasno da se moramo sa tim ljudima obračunati i započeta je priprema, znači organizovanje države, za tu vrstu obračuna. Nismo imali podršku drugih institucija u društvu, tako da smo morali sami, u meri u kojoj je to bilo moguće, tako nešto da sprovedemo. (str. 26, 11. 04. 05)

ZORAN JANJUŠEVIĆ

Predsednik Veća: Kakav je odnos bio u profesionalnom smislu i saradnja sa Miloradom Bracanovićem tokom Vašeg rada?

Svedok Zoran Janjušević: Pa, znate kako, ja sam se gore pojavio kao čovek koji će da kontaktira sa njima, pošto premijer nije imao vremena, kao član Saveta za državnu bezbednost. Ja sam se pojavio da dobijem neke informacije, da prenesem premijeru eventualno šta se dešava i tako. Nisam toliko kontaktirao, povremeno sam kontaktirao sa gospodinom Savićem, a sa gospodinom Bracanovićem češće sam se viđao, pošto je on imao običaj da nas pozove na sastanak, gore kod sebe, da nam na nešto ukaže, objasni i tako dalje. Znači, moj, ovako da kažem, profesionalni odnos je bio čisto profesionalan. Jedno vreme smo bili na "Vi", kasnije smo bili na "Ti", dok nisam shvatio da on mene neke stvari laže i da on pravi budalu od mene, pošto je on mislio verovatno da ja sam baš toliko nepismen u tome svemu. Kada sam shvatio da u stvari on mnoge stvari mene laže i da to nije istina što on govori, ja sam odlučio da poptuno prestanem da dolazim gore, osim kada sam dolazio kao član Saveta za državnu bezbednost na sastanke, pošto su se svi sastanci održavali na Institutu za bezbednost.

Predsednik Veća: Na osnovu čega ste utvrdili da Vas Milorad Bracanović laže dok je radio u Resoru državne bezbednosti kao zamenik načelnika?

Svedok Zoran Janjušević: Pa, znate šta, mnoge stvari koje je on pokušao na neki način meni da kaže, da ispriča, nisu se poklapale sa onim što je u stvarnosti. Ja sam kasnije bio u vezi sa gospodinom Nenadom Milićem, koji je bio zamenik ministra unutrašnjih poslova. Javna bezbednost je imala druge podatke o nekim stvarima, gospodin Bracanović je prezentirao druge podatke i ja sam tada video da to nešto nije u redu. (str. 8-9, 14. 03. 05)

Sudija Milimir Lukić: Kako su Vam saopštavane te činjenice od strane Bracanovića?

Svedok Zoran Janjušević: Pa, jednim delom kroz, znači, dobijem ekstemo informisanje, a jednim delom usmeno, dok sedim tu, tako da i premijer, u stvari, ključno u tome svemu je bilo što premijer više to nije ni čitao i što je to dao meni zato što on to više čovek nije mogao da proguta, te papire i laži. (str. 20, 14. 03. 05)

VLADIMIR POPOVIĆ

Znači, dobijali smo informacije, tada tokom cele te 2002. godine, da ta je veza između te grupe i Koštuničinog kabineta, koji je i dalje funkcionisao i dalje postojao, posebno vojne službe bezbednosti, više nego aktivna. (str. 76, 13. 04. 05)

ČEDOMIR JOVANOVIĆ

Oni su pronašli u Vojislavu Koštunici, odnosno u vojsci, ona utočišta koja nisu mogli da imaju u Demokratskoj stranci, DOS ili republičkoj vladi. Bukvalno tako. Kao izbor druge strane i to nije na osnovu ne znam nekog mog političkog stava prema Demokratskoj stranci Srbije, nego na osnovu tih realnih interesa koji su postali kompatibilni.

Znači, Demokratska stranka Srbije [je] protiv Zakona o organizovanom kriminalu, a i oni su protiv tog zakona jer taj zakon ih žulja.

Demokratska stranka Srbije je protiv Specijalnog suda, pa su i oni protiv Specijalnog suda. Prirodno je da se onda dogovaraju Bulatović, Jočić i Ulemek oko strategije daljeg rušenja ove institucije. Prirodno je da se tako nešto radi. Da se osporava Prijić, tako što se koriste izjave onih koji su optuženi za najteža krivična dela, mislim tu na ubistvo generala Boška Buhe i sve ono što je posle toga usledilo. (str. 69, 11. 04. 05)

VLADIMIR POPOVIĆ:

Vraćam se na ono što sam malopre rekao da ću se vratiti. Kada je Zoran Đinđić rešio i doneo definitivno odluku da sa njima mora da se obračuna, u isto vreme je znao da nema mehanizme vlasti da to može da uradi.

Takođe je bio svestan da u toj državi ne postoji nijedan mehanizam, institucija ili grupa ljudi na koju može da se osloni i sa kojom može njima da se suprotstavi, naročito i posebno iz razloga jer u to vreme više to nije tajna i više se to ne radi krišom, savetnici Vojislava Koštunice, mislim na Radeta Bulatovića, na Gradimira Nalića, Acu Tomića, šefa državne bezbednosti, jesu ljudi koji su direktni ji pokrovitelji JSO, Milorada Bracanovića i Andrije Savića. (str. 70, 13. 04. 05)

Novembar je konačan rastanak. Znači, prirodno, ako se 20. novembra okončala pobuna JSO, sledeći datum u tom kalendaru je 12. mart. (str. 69, 11. 04. 05)

* * *

Ovako tzv. političku pozadinu opisuju jedini svedoci koje je Sud na ove okolnosti saslušao i čijim iskazima je, po oceni Suda, "dovoljno rasvetljena" politička pozadina atentata, a dalji dokazi postaju suvišni.

Dakle, odluka koju je Sud doneo po mojim predlozima može biti formalno ispravna jedino ako Sud smatra da je iskazima ovih svedoka tačno i istinito opisana politička pozadina, ali je ona i u tom slučaju materijalno manjkava kada je Sud, odbijajući moje predloge, ustvari odbio da ove iskaze proveri.

Sud je, mislim, bio pod utiskom povike da se time "politizuje sudenje", a, naprotiv, odbijanjem ovih predloga suđenje je politizovano. Naime:

• Ako Sud pokloni punu veru ovim svedocima i njihovom prikazu političke pozadine ovog dela, kako će u presudi objasniti da je odbio da proveri njihove iskaze?

• Ako, s druge strane, Sud tim iskazima ne pokloni veru koje će dokaze suprotstaviti saslušanim svedocima? Takvih dokaza u spisu nema...

O čemu se onda ovde, u stvari, radi?

Po mom mišljenju, Sud je pokušao da izbegne da visoke predstavnike izvršne vlasti dovede u situaciju u koju je ovde bio doveden svedok Dejan Mihajlov, da poreknu svoje izjave i da moraju da objašnjavaju zašto su takve izjave davali i zašto su radili ono što su radili. Da li zato što sa optuženima predstavljaju “jedinstven front", kako tvrdi svedok Goran Petrović, ili iz nekog drugog razloga.

Ne smemo da zaboravimo da je prethodni predsednik Veća Marko Kljajević u ovom predmetu demisionirao sa javno datim obrazloženjem da je na njega vršen pritisak. Svojevremeno sam, priznajem, to profesionalno zamerio sudiji Kljajeviću. Međutim, danas moram da priznam da je on možda bio u pravu. Ako ne može da se sudi, pa i ne mora da se sudi.

Da rezimiram:

S obzirom da je Sud odbio predloge koje sam stavio na glavnom pretresu 14. februara

1. zasnivajući svoju odluku na netačnim tvmjama o sadržini spisa; 2. zasnivajući svoju odluku na pogrešnom pravnom tumačenju ZKP; 3. zasnivajući svoju odluku na protivrečnim i nerazumljivim razlozima; 4. i da je svojom odlukom povredio načelo kontradiktornosti krivičnog postupka –

ponavljam svoj predlog

da se u ponovo otvorenom glavnom pretresu ispitaju kao svedoci:

VOJISLAV KOŠTUNICA RADE BULATOVIĆ BORISLAV MIKELIĆ MIROSLAV MILOŠEVIĆ DRAGAN JOČIĆ GRADIMIR NALIĆ ALEKSANDAR TIJANIĆ

sa podacima i na okolnosti kao iz predloga za dopunu dokaznog postupka podnetog na glavnom pretresu 14. februara 2007. godine.

Ujedno podsećam Sud da nije nikada odlučio po mom predlogu da se izvede dokaz čitanjem Informacije UBPOK koja protivreči razlozima Suda iznetim u odluci o odbijanju moga predloga za čitanje tamskripta presretnutog razgovora između svedoka Dejana Milenkovića i Biljane Kajganić. Ovaj dopis UBPOK je doduše čitan na glavnom pretresu ali nije izveden kao dokaz jer Sud nije nikada doneo rešenje ni o čitanju, ni o odbijanju ovog predloga. Jasno je, međutim, da Sud mora odlučiti o svim predlozima koji stranke daju tokom postupka pre nego što okonča dokazni postupak.^[1]

* * *

U odnosu na ostale izvedene dokaze, tu nema šta mnogo da se priča.

Da su optuženi izvršioci krivičnog dela koje im se stavlja na teret u potpunosti je dokazano. Odbrana optuženih prilično je očajnička i može se sažeti u tri reči: "sve je montirano":

• Materijalni dokazi su podmetnuti,
• priznanja su iznuđena,
• svedoci su naučeni da lažu,
• dokazi o njihovoj nevinosti su uništeni,
• veštaci su pristrasni.

Šta o tome reći? To je nekakva zavera u kojoj učestvuju stotine i stotine ljudi, samo da bi se ovim nevinim ljudima, koji su oduvek poštovali zakon, kako reče prvooptuženi, nešto napakovalo.

Očekujem da ćemo sada čuti i ko je "u stvari" ubio premijera. Tokom postupka već je nagoveštavano da su to "u stvari" trećim metkom učinili:

• narkodileri,
• strane obaveštajne službe,
• Albanci,
• foto-robot,
• Čeda Jovanović.

Da li optuženi i svi oni koji im pomažu da lansiraju ovakve fantastične teorije stvarno misle da to neko može poverovati? Pa naravno da ne.

Oni se time samo izruguju:

- oštećenoj porodici Đinđić,

- pravdi,

- poštovaocima premijera Đinđića, i

- ovom Sudu.

Kako neko jednom ironično reče, ta laž je izgubila časnu svrhu obmanjivanja. Ona je i sama postala sredstvo nasilja.

Dozvolite samo još na kraju da u jednoj jedinoj rečenici iznesem svoje viđenje ovog dela. Upoznao sam Zorana Đinđića, kao klijenta, pre 39 godina, zastupao sam ga u više navrata, znam da ga je celog života UDBA proganjala i vidim: UDBA ga je na kraju i ubila.

Drugačije sam zamišljao svoju završnu reč kada sam ulazio u ovaj postupak. Ali vidim da za tu drugačiju reč nema potrebe. Krivica ovih ljudi koje sede na optužničkoj klupi je banalna. Kao i uvek, uradili su ono što im je rečeno da urade.

Za drugačiju završnu reč možda ću imati priliku na nekom sledećem sudenju za ubistvo premijera Đinđića. Kada se bude sudilo onima koji su ovo organizovali i naredili.

* * *

Na kraju, ukoliko bi Sud odlučio da, ipak, ne otvara ponovo postupak,

Predlažem

Da optužene proglasi krivim i osudi po zakonu, kao i da ih obaveže da svi solidarno oštećenoj naknade troškove postupka po troškovniku koji prilažem, dok u odnosu na imovinskopravni zahtev zadržavamo pravo da isti ostvarujemo u parnici.

Napomena

1. Ova moja tvrdnja nije tačna. Sud jeste doneo odluku o ovom predlogu na glavnom pretresu na kome me je zamenjivala koleginica advokat Katarina Kostić. Zbog toga mi je ovo promaklo i utoliko Sudu dugujem izvinjenje.