Завршна реч Срђе Поповића на суђењу за убиство Зорана Ђинђића

Ово је текст завршне речи адвоката Срђе Поповића на суђењу за убиство Зорана Ђинђића, изнете пред Посебним одељењем Окружног суда у Београду, 24. априла 2007. године.

---

Поштовани Суде,

Придружујем се у потпуности завршној речи заменика специјалног тужиоца који је савесно и минуциозно анализирао доказе, као и речи колеге Рајка Даниловића и прихватам њихову оцену да су дела која се оптуженима стављају на терет у потпуности доказана. У ствари, ту не бих имао ништа да додам.

Моја реч зато ће се односити на испитивање Ваше одлуке о одбијању свих доказних предлога које сам ставио на главном претресу 14. фебруара о. г. Ви се свакако сећате да сам покушао да ставим примедбу на ту Вашу одлуку, а да сам био упозорен да то могу да учиним "у жалби", што је свакако била омашка, јер ми знамо да оштећени немају право на жалбу, те да се вероватно желело рећи "у завршној речи".

Ево, стигли смо и до те завршне речи.

Дакле, у наредних пар минута ја чу испитати основаност одлуке којом су моји доказни предлози одбијени, као и образложење те одлуке.

Сматрам да су предложени докази одбијени са неодрживим образложењем. Разлози дати за одлуку на главном претресу 20. марта засновани су:

• на нетачним чињеничним констатацијама које су у противречности са садржином списа;
• на погрешном тумачењу одредаба Законика о кривичном поступку;
• на међусобно противречним разлозима; и
• повредом начела контрадиктомости поступка. Покушаћу да ово своје становиште образложим и докажем.

Предлози који се односе на оружану побуну

Међу предлозима за допуну доказног поступка које сам ставио 14. фебруара 2007. године, налази се и известан број предлога који се односе на догађај који специјални тужилац у оптужници назива оружаном побуном. Суд је одбио све те предлоге, изузузев онај за саслушање сведока АЦЕ ТОМИЋА.

Нетачне констатације

Прво, морам да кажем да је, образлажући одбијање ових предлога на главном претресу 20. марта, председник Већа изнела две констатације које су, једноставно, да тако кажем, супротне садржини списа:

Прво, у образложењу одлуке Суда се тврди:

Да ја својим предлогом: ,,нетачно интерпретирам да је тужилац у оптужници ставио на терет (окривљенима) у опису кривичног дела деловање оружане формације ЈСО кроз побуну".

Па, наравно да то није истина, наравно да је мени познато да се оружана побуна окривљенима не ставља на терет...Управо зато сам специјалном тужиоцу и предложио проширење оптужнице на кривично дело оружане побуне. Када бих сматрао да им се то ставља на терет, не бих предлагао проширење оптужнице на ово дело.

Потпуно ми је нејасно на основу чега Суд ово тврди.

Друго, Суд такође тврди, опет цитирам, да је "пуномоћник оштећених", тј. ја, "У предлогу за допуну доказног поступка поновио предлоге које је изнео у предлогу за проширење оптужнице".

Не само да је ова констатација нетачна (у предлогу за проширење оптужнице не нудим ни један једини доказ), него се проширење оптужнице ПО ЗАКОНУ (члан 342, ст.л. ЗКП) може предложити и оптужница може проширити само на основу већ изведених доказа на главном претресу.

Дакле, нити сам предлагао икакве доказе у предлогу за проширење оптужнице, нити сам их онда могао тобоже ПОНОВИТИ у предлогу за допуну доказног поступка 14. фебруара.

Зашто се нешто овако тврди? Мени то није јасно.

Било је врло лако из списа утврдити да ја нити понављам доказне предлоге из предлога за проширење, нити да "погрешно сматрам" да се оружана побуна оптуженима ставља на терет.

Ја сам сигуран да Суд познаје спис - како су се ове две неистините констатације нашле у образложењу одлуке Суда? Немам одговор. Будући да су ове констатације дате у контексту образлагања одлуке Суда о одбијању мојих доказних предлога, образложење Суда у овом делу противречи садржини списа и утолико је, наравно, правно мањкаво.

Свака одлука заснована на неистинитим премисама је мањкава.

Остали разлози

То је озбиљно, али то је најмањи проблем.

Много већи проблем јесу даљи разлози које Суд наводи одбијајући ове предлоге који се односе на оружану побуну. Цитираћу:

"Јавности ради, ја као председник Већа а у име Већа морам рећи да је оптужницом... оптуженима стављено на терет да су деловали само у једном краћем временском периоду и то како се наводи под тачком 1 оптужнице крајем 2002. и почетком 2003. године... Према томе, ни у једном сегменту диспозитива... не помиње се нити се оптуженима ставља на терет да су своју делатност починили организовано и започели организовањем оружане побуне Јединице за специјалне операције. Неспорно је да се на страни 32. образложења ове оптужнице у једној јединој реченици након описа радњи помиње да је припрема тог дела почела са побуном Јединице за специјалне операције, али као што сви знамо Веће је везано и Суд је везан диспозитивом оптужнице" (гл. претрес, 20. март 2007).

"Једна једина реченица"

Није Суд био у праву ни када је образлажући своју одлуку о одбијању доказа предложених на чињенице везане за побуну, устврдио да се побуна помиње само у једној јединој реченици на стр. 32 оптужнице.

Суд опет тврди нешто што је супротно садржини списа. Ево те “једне једине реченице”, са стране 32 оптужнице:

"Цела та организација (Луковића - Легије и Душана Спасојевића) била је конципирана тако да након стицања одредене финансијске и друштвене моћи... уз коришћење позиција које би банда остварила у одреденим друштвеним, политичким, правосудним и другим чиниоцима, своју активност усмери у правцу освајања власти. То је подразумевало најпре... промену персоналне структуре у битним сегментима власти... У целој тој идеји искоришћена је и чињеница постојања хашких оптужница против одредених лица да би фронт делатности... имао подршку већег броја људи...

С обзиром да се легалним путем власт није мога освојити, поготово не од криминалне организације Спасојевића и Луковића, Легија долази на идеју да у реализацију тог плана буде укључена и ЈСО као оружана формација која је добро утренирана и послушна у односу на Легију.

Први тест тих амбиција [за освајање власти] била је побуна ЈСО која је имала политичку позадину кроз своје захтеве за смену министра полиције и других лица. Ова акцја је имала ограничен домет, јер су изнудене само неке персоналне промене у МУП Србије, али су и такви домети охрабрили Спасојевића и Легију да основну идеју освајање власти - форсирају, али сада на други начин, другим средствима."

У целом пасусу говори се о оружаној побуни као делу укупног плана по коме поступају оптужени Улемек и Душан Спасојевић:

• и онда када се говори о томе да циљ освајања власти "најпре подразумева промену персоналне структуре власти у битним сегментима власти";
• и онда када се говори да се у реализацију тога плана укључи ЈСО;
• и онда када се говори да је у тој идеји искоришћена чињеница постојања хашких оптужица;
• и онда када се говори како је успех побуне охрабрио оптуженог Улемека и Спасојевића да наставе своју делатност и другим средствима, као што су убиства.

Софизам је тврдити да се у свим цитираним исказима саме речи "оружана побуна" помињу само једном, када се на читавој тој страни говори о важном месту и улози оружане побуне у укупном плану освајања власти и припремању убиства премијера.

Уосталом колико пута треба да буде поменута нека чињеница да би била сматрана важном и вредном доказивања. Два пута? Четири пута? Какво је то правило? Или је битан смисао, значај и контекст у коме се она помиње?

Припремне радње

Дакле, циљ првоокривљеног и Спасојевића (док још функционишу као криминална организација, како је оптужнице и назива) јесте освајање власти, а средства која планирају (по оптужници) јесу следећа:

• Стицање финансијске моћи;
• Стицање позиција у политичким, правосудним и др. структурама;
• Промена персоналне стрктуре у битним сегментима власти (МУП, Служба);
• У том циљу укључивање ЈСО;
• Коришћење приче о хашким оптужницама;
• I тек онда (будући охрабрени успехом побуне) организовање завере за освајање власти и "другим средствима", тј. убиством премијера.

Ја мислим да се ради о оружаној побуни као самосталном кривичном делу за које би (бар) првоокривљени требало да одговара у реалном стицају са делом које му се ставља на терет. Али то је сада и овде потпуно неважно. То је нешто о чему треба разговарати с Тужилаштвом. То сада и овде није уопште тема.

Суд насупрот мени сматра, као и оптужница да се у тој побуни-протесту ради о "припреми" основног дела, тј. атентата, другим речима, о припремним радњима које се, по принципу супсидијаритета, не стављају на терет првоокривљеном, будући да је та "припрема" конзумирана вишом фазом извршења (делицта препарата).

Другим речима, оно што ја сматрам самосталним кривичним делом оружане побуне, Суд, позивајући се у томе на оптужницу, сматра некажњивом припремном радњом.

"Суд је везан диспозитивом оптужнице"

Међутим, чак и усвајајући став оптужнице и самога Суда да се ради само о припремним радњама, припремне радње увек представљају важне чињенице у смислу члана 326~ ст. 2. ЗКП.

Нема никаквог основа у Закону за разлог који износи Суд, приликом одбијања предлога које сам ставио у односу на побуну, када каже на главном претресу 20. марта да је, цитирам, “као што знамо, Веће везано и Суд је везан диспозитивом оптужнице".

Наравно, Суд није везан диспозитивом оптужнице у смислу да не сме испитивати чињенице које се помињу ван диспозитива оптужнице, у њеном образложењу.

Па у највећем делу поступка управо се те чињенице I доказују.

Па исти овај Суд је овде извео безбројне доказе на такве чињенице и околности о којима нема ни помена у диспозитиву оптужнице.

Ова тврдња је формално тачна, али ево шта она значи: Суд је везан диспозитивом оптужнице једино одредбом члана 351. ЗКП, који одређује да Суд може оптуженог осудити само за оно дело за које је оптужен тј. може га осудити само за оно дело које се описује у диспозитиву оптужнице.

Суд је, дакле, везан оптужницом у погледу идентитета оптужбе и пресуде, а нипошто тиме да би тобож био ограничен на доказивање само оних чињеница које се помињу у диспозитиву.

Оно што посебно забрињава јесте што ово потпуно погрешно тумачење ЗКП Суд, са свим својим ауторитетом, изричито упућује лаичкој јавности.

"Јавности ради, ја као председник Већа а у име Већа морам рећи..." - тако Суд почиње ово своје необично тумачење везаности Суда оптужницом. За односе са јавношћу Суд има свог портпарола. Суђење је јавно, али Суд не чини никада и ништа ,јавности ради".

Важне чињенице

Поготово је несхватљиво да Суд прихвата став оптужнице да се побуна Јединице третира као припрема каснијег атентата, али упркос томе сматра да чињенице које се односе на припремне радње не могу или не треба да буду предмет доказивања?

Закон разликује две врсте чињеница: "одлучне чињенице" и "важне чињенице".

Одлучне чињенице морају бити обухваћене диспозитивом оптужнице.

"Одлучне чињенице" се, рецимо, помињу у члану 370, став 1. ЗКП, где се говори о разлозима за побијање пресуде ("кад је суд неку одлучну чињеницу погрешно утврдио").

Међутим, предмет доказивања у поступку НИКАДА НИСУ само одлучне чињенице, како Суд сугерише када каже да је "везан диспозитивом оптужнице".

У делу ЗКП који је насловљен са "Доказни поступак", законодавац у чл. 326" ст. 2. одређује овако предмет доказивања "доказивање обухвата све чињенице... важне за правилно пресудење".

О томе разликовању постоји огромна литература. Битно је да, наравно, суд није везан за доказивање само оних чињеница које се као одлучне чињенице наводе у диспозитиву оптужнице. Суд НИЈЕ НА ТАЈ НАЧИН ВЕЗАН ДИСПОЗИТИВОМ ОПТУЗНИЦЕ, како Веће нетачно тврди и погрешно подучава јавност.

Предлог за утврђивање чињеница везаних за радње којима се припрема дело увек је уместан и те чињенице су важне чињенице.

Уосталом како би Суд објаснио зашто је у овом поступку утврђивао читаво море чињеница кој се не помињу у диспозитиву оптужнице? Зашто смо данима испитивали све оне перипетије око куповине разних камиона употребљених за покушај атентата код "Лимеса"? Или порекла пушке? Или грађевинских радова у згради Владе 12. марта? Или спаљивања дроге? Да не набрајам даље.

Противречност разлога

Уосталом, противречна је ова одлука и њени разлози другим доказним решењима Суда.

Рецимо, одлука о испитивању АЦЕ ТОМИЋА, који је испитан искључиво на чињенице и околности везане за побуну (а одбијају се сведоци БУЛАТОВИЋ и МИКЕЛИЋ, иако треба да сведоче о истом конкретном догађају! ).

Исто се односи на саслушање МлХАЈЛОВИЋА, ПЕТРОВИЋА, ЈОВАНОВИЋА, МИЈАТОВИЋА, ПОПОВИЋА, ЈАЊУШЕВИЋА, па и самих окривљених. Сви су они данима испитивани с обзиром на чињенице и околности везане за побуну.

Па, зар за њих не би морали важити исти разлози који важе, рецимо, за сведока КОШТУНИЦУ I БУЛАТОВИЋА?

,,Кратак период деловања" (крај 2002. и почетак 2003)

Суд одбија оне моје доказ не предлоге који се односе на догађаје пре "краја 2002. и почетка 2003. године".

Тако, Суд наводи, на пример, да побуна, према оптужници, не може бити плод деловања организованог злочиначког удружења, јер наводно злочиначко удружење још није ни створено у доба побуне, новембра 2001. године.

Оваква интерпретација оптужнице је нетачна. Ја упућујем на завршну реч заменика специјалог тужиоца, који је јуче детаљно размотрио и образложио датум настанка злочиначког удружења. "Важно питање јесте када криминални кИан прераста,. [када је] проширен у непријатељско злочиначко удружење", рекао је јуче у својој речи заменик специјалог тужиоца.

Тужилац онда опширно анализира доказе и закључује:

Земунска банда, као злочиначко удружење настала је на основу доказа изведених на главном претресу почетком 2000. године.

Ово тужилац утврђује на основу исказа сведока Шаре Ненада, Вукашиновића, оптуженог Крсмановића и Пејаковића.

Према томе, Суд нетачно тврди да се оптуженима ставља на терет само делатност у временском периоду измеду "краја 2002. и почетка 2003. године", самим тим што им се ставља на терет злочиначко удруживање, које, видели смо, постоји од 2000. године.

Тужилац чак експлицитно и успешно доказује да је побуна настала и одвијала се заједничким организованим деловањем двојице вођа злочиначког удружења.

Према томе, не стоји разлог Суда да се моји предлози који се односе на чињенице везане за побуну односе на временски период када злочиначко удружење није ни постојало.

Колизиони докази

Независно од предњег, подсећам да међу предлозима које сам ставио 14. фебруара постоји један број предлога, а то је саслушање сведока и читање јавно објављених изјава

ГРАДИМИРА НАЛИЋА, МИРОСЛАВА МИЛОШЕВИЋА и АЛЕКСАНДРА ТИЈАНИЋА, који су тврдили да имају посебно важна и битна сазнања о одлучујучним чињеницама за овај поступак.

На пример:

• да у оптужници постоји много пропуста, "и [да сведок поседује] нова сазнања [о чињеницама] којих нема у оптужници и другим званичним списима" (Милошевић);
• да је "званична верзија оптужнице... испробавана шест месеци пре атентата..." и да су иста лица "припремила убиство, сведоке и кривце", док је "верзија дата у оптужници, далеко од истине" (Налић);
• да предложени сведок Тијанић има сазнања о томе да је неко платио припадницима јединице која је убила Кума и Шиптара у Мељаку суму од 50.000 евра и да он "зна ко је то платио".

Не може бити никакве сумње да би сва три предложена сведока, по својој функцији, врло вероватно могла располагати сазнањима о чињеницама о којима говоре, будући да се ради о:

• начелнику Ресора јавне безбедности;
• саветнику за безбедност председника Коштунице и кандидату ДСС за положај министра унутрашњих послова; и
• генералном директору РТС, тзв. јавног сервиса.

Претпоставка је, такође, да се ради о одговоним лицима која врше врло важне јавне функције и чије се изјаве О ВРЛО ВАЖНИМ ЧИЊЕНИЦАМА морају узимати озбиљно. Суд је, међутим, одбио ове предлоге са паушалним образложењем да је њихово извођење сувишно.

Ту је направљена врло озбиљна грешка. Зашто?

Ова три предложена сведока, а то је битно за одлуку о њима, својим јавно изнетим тврдњама противрече и диспозитиву и образложењу оптужнице, као и свим другим изведеним доказима.

Дакле, предложени доказ њиховог саслушања је такозвани колизиони доказ. Функција колизионог доказа јесте да се њиме оспорава до тада утврдено чињенично стање, он је у колизији са до тада изведеним доказима. Типичан колизиони доказ је доказ алибија.

Колизиони доказ никада не може бити одбијен као сувишан. То је тешка повреда поступка. Суд никада не може узети било коју важну чињеницу за утврђену, ако је одбио извођење колизионог доказа, тј. противдоказа. Тиме се нарушава сама идеја и начело контрадикторности кривичног поступка.

Апсолутно је незаконито да колизиони докази буду одбијени као сувишни. По тој логици Суд је могао одбити и све доказне предлоге одбране, јер је изведеним доказима из оптужнице "довољно разјаснио чињенично стање".

"Политичка позадина"

Суд је одбио да изведе доказе понуђене на чињенице тзв. политичке позадине, одн. мотива које сам предложио 14. фебруара 2007. год. Са образложењем да је већ раније саслушао велики број сведока из јавног и политичког живота Србије управо на околности са којих политичких позиција се деловало преко ЈСО, у којим политичким условима, каква је клима претходила итд., Суд наводи сведоке Михајловића, Петровића, Мијатовића, Јањушевића, Јовановића, и закључује:

"Према томе, сматрамо да су мотиви и политичка позадина деловања ове криминалне групе за сада довољно расветљени".

Другим речима, одбија предлоге за саслушање Коштунице, Јочића, Булатовића, Налића итд., као сувишне.

Сматрам да је Суд донео погрешну одлуку. А ево зашто:

Атентат на премијера Ђинђића догодио се, што је ноторно, у амбијенту жестоке политичке борбе две политички страсно сукобљене стране" са опречним политичким циљевима" опречним политичким погледима" две стране које се јавно узајамно оптужују и проглашавају узајамно одговорним за убиство премијера.

Саслушали сте једну страну, њена сазнања и њене аргументе - ми смо предложили другу.

Исправно је Суд позвао сведока Михајлова, који је јавно оптуживао саме Ђинђићеве сараднике за атентат, али је, по истој логици и из истих разлога, морао позвати и предложене сведоке Коштуницу, Јочића и Булатовића.

У одсуству ових доказа Суд сада мора једино прихватити слику политичке позадине атентата коју су дали сведоци Михајловић, Петровић, Јовановић, Мијатовић, Поповић, и све оне оптужбе које су изрекли, рецимо, на рачун Војислава Коштунице, Аце Томића, војске и цивилних и војних органа безбедности.

А ево шта они о томе кажу:

ВЛАДИМИР ПОПОВИЋ:

Војислав Коштуница је проглашен за председника. Постао је председник. Отишао је у кабинет, окружио се људима Слободана Милошевића који су били у тој згради, од обезбеђења, па до осталих сарадника по кабинетима. Почео је да доводи у свој кабинет људе којима је једина заједничка црта била мржња према Зорану Ђинђићу, која је била лична, из разлога што нису успели да остваре неке функције које су желели да остваре... (стр. 29-30, 13. 04. 05)

Значи, два месеца после 5. октобра Градимир Н алић, као изасланик Војислава Коштунице, одлазио је у ту Јединицу у присуству Радета Марковића. Значи он, Раде Марковић, Бранко Црни и цела та екипа. Представљен је тој Јединици као будући министар полиције, а он је одржао њима патриотски говор да они треба да се окрену Коштуници, Коштуничиној страни, да, ако буду са Коштуницом, нема Хага, нема овога, нема онога, и тако даље. (стр. 82-83, 16. 05. 05)

...[Део] политичких структура који су уз Војислава Коштуницу, мислим на Милошевићеве структуре власти, који су постали чланови ДСС у међувремену... сви они... су се плашили сазнања истине и откривања шта ће се десити кад се отвори... кад Радета Марковића ставе у затвор, да ли ће Раде пропевати или неће, шта ће рећи или неће рећи, и тако даље. Значи, мислим на припаднике ЈСО, мислим и на припаднике САЈ и на друге делове полиције. (стр. 46, 13. 04. 05)

Ви се сећате изјаве Војислава Коштунице те вечери [када је Милошевић предат Хашком трибуналу - прим. С. П.], да је то државни пуч. Није он рекао да је то државни пуч због тога што је њему било жао Милошевића, него што је управо под утиском прича својих сарадника из структура које су раније 10 година владале... веровао... да следећи потез Зорана Ђинђића јесте хапшење Војислава Коштунице. (стр. 54, 13. 04. 05)

ЧЕДОМИР ЈОВАНОВИЋ:

Наиме, због неуспеха, како је то тада дефинисано, односно неспособности војске да спречи екстрадицију, смењен је генерал Ђаковић и на то место противзаконито постављен генерал Томић и ја [Чедомир Јовановић - С. П.] сам у разговору са Милорадом Улемеком у јесен 2001. године, разговору који је организован на његов захтев, по повратку из Грчке, од њега чуо да су успостављени контакти и са генералом Томићем и са војном службом безбедности и да ће оно што ми нисмо били спремни да урадимо, и ЈСО и њему лично урадити сада неки други. Немам дилему који су ти други и немам никакву сумњу у позадину контаката који су развијани од тог тренутка па практично све до 12. марта. (стр. 27, 11. 04. 05)

ВЛАДИМИР ПОПОВИЋ:

У тој атмосфери Коштуница руши владу, напушта владу... Тог тренутка постоји само један циљ, а то је: што пре растурити врх државне безбедности... покушавају да искористе ону фотографију објављену у "Недељном телеграфу"... Сећате се да је тада тражено да мора да се смене Петровић и Мијатовић због тога што се та фотографија појавила... То је два месеца била тема у Србији... и то је кулминирало онда убиством Гавриловића... I Гавриловић је био потребан да би се доказало, значи, ја сам сигуран да су они убили Гаврловића... да је Зоран Ђинђич мафијаш, да је криминалац. (стр. 54, 13. 04. 05)

ЧЕДОМИР ЈОВАНОВИЋ:

Онда они (ЈСО) праве паралелне структуре моћи. Покушано је пошто не може да се уради то са Ђинђићем, ајде да урадимо то са Коштуницом. Коштуница је очајнички желео да смени руководство Министарства унутрашњих послова због тога што је то дефинисао као један од својих политичких при­оритета, а оставке које тражи годинама су оставке министра Михајловића, министра правде Владана Батића и истовремено смену Горана Петровића и Зорана Мијатовића. То су његови политички захтеви. Пошто је немоћан да те захтеве оствари, ту се појављују они (ЈСО) који ће му у томе помоћи. (стр. 71-72, 11. 04. 05)

ВЛАДИМИР ПОПОВИЋ:

Из тог разлога кажем да је побуна "Црвених беретки" био само крајњи, последњи чин једне синхронизоване акције која је трајала од 5. октобра...

[Легија је сматрао] да је он [Ђинђић] тај који је једног тренутка њих издао, а да су се онда они потпуно природно окренули тамо где и треба да се окрену, где су препознали праве вредности, где су препознали традиционалну Србију и српство и јунаштво и чојство, кабинет Војислава Коштунице и те политичке структуре, и да је онда та побуна због тога таква и била... (стр. 59, 13. 04. 05)

ДУШАН МлХАЈЛОВИЋ:

Према томе, схватио сам да је ствар измакла контроли, да нам је неко иза леђа припремио побуну једне, мислим, елитне јединице у служби Државне безбедности и да је ствар озбиљна ... (стр. 19, 15. 03. 05)

ЧЕДОМИР ЈОВАНОВИЋ:

...Тада смо знали на основу информација које су пристизале да се разрађују планови који су се везивали за заузимање београдског аеродрома. Планови који су се везивали за заузимање телевизије, планови који су се везивали за насилан улазак у републичку владу. (стр. 10, 11. 04. 05)

ГОРАН ПЕТРОВИЋ:

...Било је доста тих неких ситних детаља који су указивали да цела та прича, да са том побуном - ја не могу да тврдим да је њу организовао Војислав Коштуница или његово окружење - али да са том побуном кокетирају многи, да многи воде некакве прљаве политичке игре и то на бази тих чињеница, и да се ни Војска Југославије, односно њене службе безбедности или, да не увредим никога од поштених припадника тих формација, неки људи из тих служби, из те војске, баве и таквим стварима. Значи, то нису неке пуке измишљотине, то нису неке формулације без неке специфичне тежине, него се управо заснивају на тим и таквим информацијама и подацима до којих смо ми долазили и тако се дошло до тога да су Јединицу организовали Улемек и Спасојевић и Буха, као што сам рекао да ни Војислав Коштуница ни Демократска странка нису невини у свему томе, да је у свему томе Јединица имала подршку и Војске Југославије односно појединаца или појединих делова служби безбедности... (стр. 35, 18. 05. 05)

ЧЕДОМИР ЈОВАНОВИЋ:

...Нисмо имали могућности да се супротставимо том протесту. Није постојала никаква спремност ниједног државног органа да нам у томе помогне. Значи, отворено Војска Југославије са својим специјализованим институцијама подржавала је тај протест, апсолутно су га подржавали. Одржавани су константни контакти са командом ЈСО. Пружана су уверавања да се војска неће мешати, да неће покушати да утиче путем силе на прекид тог протеста, нити ће се супротставити евентуално новим покретима Јединице за специјалне операције. (стр. 15, 11. 04. 05)

ГОРАН ПЕТРОВИЋ:

Ако је покојни премијер питао министра и начелника Ресора јавне безбедности: ,,Ако они крену из Куле и дођу у министарство, шта ћете ви урадити?" а они одговорили: "Ништа", ако је после тога питао: "Шта ако дођу у Владу и избаце ме на улицу, шта ћете Ви урадити?" – “Ништа", онда је јасно да постоји и те каква реална или основана претпоставка да се у сваком тренутку може извести државни удар, пуч, да се може починити некажњено било какво кривично дело, а о преузимању власти да и не говоримо. (стр. 49, 18. 05. 05)

ГОРАН ПЕТРОВИЋ:

Оно што је можда интересантно када говорим о том политичком контексту, поред онога који је јавно познат, дакле, да је председник Савезне Републике Југославије подржао ту оружану побуну, да је то учинила Демократска странка Србије, да је у неким медијима објављено како је Маричић, тадашњи командант, звао генерала Павковића и питао га да ли ће војска да се меша. Он је рекао: "Не, не пада нам на памет." (стр. 34, 18. 05. 05)

ЧЕДОМИР ЈОВАНОВИЋ:

...У том тренутку Војска Југославије, са свим својим безбедносним структурама и практично начелником Генралштаба и првим човеком војне безбедности, отворено је подржавала и логистички на отворен начин координирала такође тај протест. Одржавани су редовни контакти између врха војске и команде Јединице за специјалне операције, контакти који су били у функцији давања гаранција и чврстих уверавања да се војска неће умешати у тај сукоб. (стр. 7, 11. 04. 05)

ЧЕДОМИР ЈОВАНОВИЋ:

Ч. Јовановић (цитирајући Душана Спасојевића): Рекао је да ће протест ићи до краја, да ће Михајловић и Петровић бити смењени, да имају подршку свих других и ту, при томе, није правио, остављао простор ни за какве недоумице. Рекао је да постоји јасан договор са војском. Рекао је да их подржавају Павковић и Томић, да ће сигурно добити подршку Српске радикалне странке, Социјалистичке партије Србије и да протест може да прекине искључиво Војислав Коштуница. (стр. 9, 11. 04. 05)

ГОРАН ПЕТРОВИЋ:

...Значи, било је неколико серија тих разговора припадника Јединице са Цуметом или са Спасојевићем, који су били у тону: "То, сад их имамо, издржите још мало, нема прекидања, нема попуштања." I у једном од тих разговора који сам ја изнео у јавност (неко од тих припадника, да ли Гумар, да ли неко ко је разговарао рецимо са Чуметом и Спасојевићем, и овај му је рекао дословце: "То сада нема прекидања док не каже Коштуница.") можете да извучете тај закључак који је више него јасан да се организатори побуне и те како уздају у Војислава Коштуницу и да њега доживљавају као тај неки ауторитет који би једини могао, ако би хтео, да утиче на њих да се та побуна заврши. Ја сам то отприлике схватио да би они једино Коштуницу послушали када би им рекао да ту побуну прекину. (стр. 50, 18. 05. 05)

Адв. Срда Поповић: Да, тако сам и ја то схватио, али да ли је било тада, с обзиром на ово што сада кажете, да би по Вашем мишљењу они једино послушали Коштуницу? Да ли је постојала идеја да се, рецимо, премијеру јави: "Господине председниче", или "Војо", не знам како се они ословљавају, "молим Вас, зауставите ово", а ако не, зашто не?

Сведок Горан Петровић: Не. Ја нисам чуо за такву идеју јер је било свима јасно да је током те, 2001. године, као што сам рекао, дошло до поларизације на политичкој сцени на оне који су знали и били свесни да морају да мењају, као што сам рекао, и много и брзо, и на оне који не само да то нису схватали или да то нису хтели, већ су се активно укључили на све могуће начине у онемогућавање ових који су нешто хтели да раде, да у томе имају што мање успеха. Народски речено, Коштуница и ДСС не само да ништа нису радили, него су активно спречавали Ђинђића и владу Србије да било шта раде.

Адв. Срда Поповић: Онда би такав апел био...

Сведок Горан Петровић: Тај апел би био контрапродуктиван, али то су сада спекулације. Значи, јасно је [стављено] до знања да је, условно речено, постојао сукоб, постојао медијски рат, постојала политичка борба, назовите то како год хоћете, и да су те стране биле директно сучељене, односно, супротстављене једна другој. (стр. 51, 18. 05. 05)

ГОРАН ПЕТРОВИЋ:

Због срамног понашања Војислава Коштунице и Демократске странке Србије и подршке коју су дали побуни те Јединице, због подршке, не јавне, додуше, него тајне, појединих лидера ДОС и појединих чланова владе Србије, због подршке Војске Југославије, појединих медија, независних интелектуалаца или не знам све кога, та побуна је успела. (стр. 23, 18. 05. 05)

ВЛАДИМИР ПОПОВИЋ:

Значи, од тада, од 2001. године, практично од побуне "Црвених беретки", то сам већ рекао малопре, ту постоји једна међусобна игра између нас и њих. Када кажем "нас", мислим на онај део власти око Зорана Ђинђића, када кажем ,,њих", мислим на све њих остале и на првооптуженог, а мислим и на Војислава Коштуницу, пошто ако сам до сада био довољно јасан, јасно вам је да је то један исти фронт. (стр. 72, 13. 04. 05)

Побуна "Црвених беретки" је пораз Зорана Ђинђића (и он је тога био свестан) и његове Владе, не због тога што је морао да смени Горана Петровића и Зорана Мијатовића, због тога што је био принуђен да их смени, због тога што је био принуђен да постави Брацановића на то место, знајући да тако предаје Службу њима и у исто време због тога што је знао да је јавност тог тренутка била апсолутно на страни Војислава Коштунице и те Јединице која је изашла наоружана и запретила целој држави. (стр. 59, 13. 04. 05)

ЧЕДОМИР ЈОВАНОВИЋ:

Тај протест Јединице за специјалне операције у новембру месецу 2001. године најјаснија је слика наших међусобних односа. Након тога су у потпуности биле прекинуте све комуникације [са Јединицом - С. П.].

...У новембру месецу 2001. године нама је постало јасно да се морамо са тим људима обрачунати и започета је припрема, значи организовање државе, за ту врсту обрачуна. Нисмо имали подршку других институција у друштву, тако да смо морали сами, у мери у којој је то било могуће, тако нешто да спроведемо. (стр. 26, 11. 04. 05)

ЗОРАН ЈАЊУШЕВИЋ

Председник Већа: Какав је однос био у професионалном смислу и сарадња са Милорадом Брацановићем током Вашег рада?

Сведок Зоран Јањушевић: Па, знате како, ја сам се горе појавио као човек који ће да контактира са њима, пошто премијер није имао времена, као члан Савета за државну безбедност. Ја сам се појавио да добијем неке информације, да пренесем премијеру евентуално шта се дешава и тако. Нисам толико контактирао, повремено сам контактирао са господином Савићем, а са господином Брацановићем чешће сам се виђао, пошто је он имао обичај да нас позове на састанак, горе код себе, да нам на нешто укаже, објасни и тако даље. Значи, мој, овако да кажем, професионални однос је био чисто професионалан. Једно време смо били на "Ви", касније смо били на "Ти", док нисам схватио да он мене неке ствари лаже и да он прави будалу од мене, пошто је он мислио вероватно да ја сам баш толико неписмен у томе свему. Када сам схватио да у ствари он многе ствари мене лаже и да то није истина што он говори, ја сам одлучио да поптуно престанем да долазим горе, осим када сам долазио као члан Савета за државну безбедност на састанке, пошто су се сви састанци одржавали на Институту за безбедност.

Председник Већа: На основу чега сте утврдили да Вас Милорад Брацановић лаже док је радио у Ресору државне безбедности као заменик начелника?

Сведок Зоран Јањушевић: Па, знате шта, многе ствари које је он покушао на неки начин мени да каже, да исприча, нису се поклапале са оним што је у стварности. Ја сам касније био у вези са господином Ненадом Милићем, који је био заменик министра унутрашњих послова. Јавна безбедност је имала друге податке о неким стварима, господин Брацановић је презентирао друге податке и ја сам тада видео да то нешто није у реду. (стр. 8-9, 14. 03. 05)

Судија Милимир Лукић: Како су Вам саопштаване те чињенице од стране Брацановића?

Сведок Зоран Јањушевић: Па, једним делом кроз, значи, добијем екстемо информисање, а једним делом усмено, док седим ту, тако да и премијер, у ствари, кључно у томе свему је било што премијер више то није ни читао и што је то дао мени зато што он то више човек није могао да прогута, те папире и лажи. (стр. 20, 14. 03. 05)

ВЛАДИМИР ПОПОВИЋ

Значи, добијали смо информације, тада током целе те 2002. године, да та је веза између те групе и Коштуничиног кабинета, који је и даље функционисао и даље постојао, посебно војне службе безбедности, више него активна. (стр. 76, 13. 04. 05)

ЧЕДОМИР ЈОВАНОВИЋ

Они су пронашли у Војиславу Коштуници, односно у војсци, она уточишта која нису могли да имају у Демократској странци, ДОС или републичкој влади. Буквално тако. Као избор друге стране и то није на основу не знам неког мог политичког става према Демократској странци Србије, него на основу тих реалних интереса који су постали компатибилни.

Значи, Демократска странка Србије [је] против Закона о организованом криминалу, а и они су против тог закона јер тај закон их жуља.

Демократска странка Србије је против Специјалног суда, па су и они против Специјалног суда. Природно је да се онда договарају Булатовић, Јочић и Улемек око стратегије даљег рушења ове институције. Природно је да се тако нешто ради. Да се оспорава Пријић, тако што се користе изјаве оних који су оптужени за најтежа кривична дела, мислим ту на убиство генерала Бошка Бухе и све оно што је после тога уследило. (стр. 69, 11. 04. 05)

ВЛАДИМИР ПОПОВИЋ:

Враћам се на оно што сам малопре рекао да ћу се вратити. Када је Зоран Ђинђић решио и донео дефинитивно одлуку да са њима мора да се обрачуна, у исто време је знао да нема механизме власти да то може да уради.

Такође је био свестан да у тој држави не постоји ниједан механизам, институција или група људи на коју може да се ослони и са којом може њима да се супротстави, нарочито и посебно из разлога јер у то време више то није тајна и више се то не ради кришом, саветници Војислава Коштунице, мислим на Радета Булатовића, на Градимира Налића, Ацу Томића, шефа државне безбедности, јесу људи који су директни ји покровитељи ЈСО, Милорада Брацановића и Андрије Савића. (стр. 70, 13. 04. 05)

Новембар је коначан растанак. Значи, природно, ако се 20. новембра окончала побуна ЈСО, следећи датум у том календару је 12. март. (стр. 69, 11. 04. 05)

* * *

Овако тзв. политичку позадину описују једини сведоци које је Суд на ове околности саслушао и чијим исказима је, по оцени Суда, "довољно расветљена" политичка позадина атентата, а даљи докази постају сувишни.

Дакле, одлука коју је Суд донео по мојим предлозима може бити формално исправна једино ако Суд сматра да је исказима ових сведока тачно и истинито описана политичка позадина, али је она и у том случају материјално мањкава када је Суд, одбијајући моје предлоге, уствари одбио да ове исказе провери.

Суд је, мислим, био под утиском повике да се тиме "политизује судење", а, напротив, одбијањем ових предлога суђење је политизовано. Наиме:

• Ако Суд поклони пуну веру овим сведоцима и њиховом приказу политичке позадине овог дела, како ће у пресуди објаснити да је одбио да провери њихове исказе?

• Ако, с друге стране, Суд тим исказима не поклони веру које ће доказе супротставити саслушаним сведоцима? Таквих доказа у спису нема...

О чему се онда овде, у ствари, ради?

По мом мишљењу, Суд је покушао да избегне да високе представнике извршне власти доведе у ситуацију у коју је овде био доведен сведок Дејан Михајлов, да порекну своје изјаве и да морају да објашњавају зашто су такве изјаве давали и зашто су радили оно што су радили. Да ли зато што са оптуженима представљају “јединствен фронт", како тврди сведок Горан Петровић, или из неког другог разлога.

Не смемо да заборавимо да је претходни председник Већа Марко Кљајевић у овом предмету демисионирао са јавно датим образложењем да је на њега вршен притисак. Својевремено сам, признајем, то професионално замерио судији Кљајевићу. Међутим, данас морам да признам да је он можда био у праву. Ако не може да се суди, па и не мора да се суди.

Да резимирам:

С обзиром да је Суд одбио предлоге које сам ставио на главном претресу 14. фебруара

1. заснивајући своју одлуку на нетачним твмјама о садржини списа; 2. заснивајући своју одлуку на погрешном правном тумачењу ЗКП; 3. заснивајући своју одлуку на противречним и неразумљивим разлозима; 4. и да је својом одлуком повредио начело контрадикторности кривичног поступка –

понављам свој предлог

да се у поново отвореном главном претресу испитају као сведоци:

ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА РАДЕ БУЛАТОВИЋ БОРИСЛАВ МИКЕЛИЋ МИРОСЛАВ МИЛОШЕВИЋ ДРАГАН ЈОЧИЋ ГРАДИМИР НАЛИЋ АЛЕКСАНДАР ТИЈАНИЋ

са подацима и на околности као из предлога за допуну доказног поступка поднетог на главном претресу 14. фебруара 2007. године.

Уједно подсећам Суд да није никада одлучио по мом предлогу да се изведе доказ читањем Информације УБПОК која противречи разлозима Суда изнетим у одлуци о одбијању мога предлога за читање тамскрипта пресретнутог разговора између сведока Дејана Миленковића и Биљане Кајганић. Овај допис УБПОК је додуше читан на главном претресу али није изведен као доказ јер Суд није никада донео решење ни о читању, ни о одбијању овог предлога. Јасно је, међутим, да Суд мора одлучити о свим предлозима који странке дају током поступка пре него што оконча доказни поступак.^[1]

* * *

У односу на остале изведене доказе, ту нема шта много да се прича.

Да су оптужени извршиоци кривичног дела које им се ставља на терет у потпуности је доказано. Одбрана оптужених прилично је очајничка и може се сажети у три речи: "све је монтирано":

• Материјални докази су подметнути,
• признања су изнуђена,
• сведоци су научени да лажу,
• докази о њиховој невиности су уништени,
• вештаци су пристрасни.

Шта о томе рећи? То је некаква завера у којој учествују стотине и стотине људи, само да би се овим невиним људима, који су одувек поштовали закон, како рече првооптужени, нешто напаковало.

Очекујем да ћемо сада чути и ко је "у ствари" убио премијера. Током поступка већ је наговештавано да су то "у ствари" трећим метком учинили:

• наркодилери,
• стране обавештајне службе,
• Албанци,
• фото-робот,
• Чеда Јовановић.

Да ли оптужени и сви они који им помажу да лансирају овакве фантастичне теорије стварно мисле да то неко може поверовати? Па наравно да не.

Они се тиме само изругују:

- оштећеној породици Ђинђић,

- правди,

- поштоваоцима премијера Ђинђића, и

- овом Суду.

Како неко једном иронично рече, та лаж је изгубила часну сврху обмањивања. Она је и сама постала средство насиља.

Дозволите само још на крају да у једној јединој реченици изнесем своје виђење овог дела. Упознао сам Зорана Ђинђића, као клијента, пре 39 година, заступао сам га у више наврата, знам да га је целог живота УДБА прогањала и видим: УДБА га је на крају и убила.

Другачије сам замишљао своју завршну реч када сам улазио у овај поступак. Али видим да за ту другачију реч нема потребе. Кривица ових људи које седе на оптужничкој клупи је банална. Као и увек, урадили су оно што им је речено да ураде.

За другачију завршну реч можда ћу имати прилику на неком следећем судењу за убиство премијера Ђинђића. Када се буде судило онима који су ово организовали и наредили.

* * *

На крају, уколико би Суд одлучио да, ипак, не отвара поново поступак,

Предлажем

Да оптужене прогласи кривим и осуди по закону, као и да их обавеже да сви солидарно оштећеној накнаде трошкове поступка по трошковнику који прилажем, док у односу на имовинскоправни захтев задржавамо право да исти остварујемо у парници.

Напомена

1. Ова моја тврдња није тачна. Суд јесте донео одлуку о овом предлогу на главном претресу на коме ме је замењивала колегиница адвокат Катарина Костић. Због тога ми је ово промакло и утолико Суду дугујем извињење.