Vukašin aliti Ljubav pitur — Le Sicilien ou L'Amour peintre/6

←Šena peta

Vukašin aliti Ljubav pitur Писац: Молијер Šena šesta

Šena sedma→

Šena šesta

Vukašin i Anica

 
     Anica: Ja ne znam koji gus imaš budit me ovako rano; to se jako malo ugadja, kako mi se čini, s onijem što imaš miso za činit me danaske letrat, bivši ne može se imat ni dobre čire ni oči veselijeh iza kako se ustaneš ovako u zoru.
     Vukašin: Imadem njekakva posla koji me tisika da ovako zaran izmaham iz kuće.
     Anica: Ma koji god poso možeš imat, cijenim da se može proć bez mene; i mogo si bez trudit se pustit me ćutjet sladki san koji se zorom uživa.
     Vukašin: Jesam, ma mi te milo gledat sveđ kod mene, a i ne udi, jer ovako ne imam već bojazni od onijeh koji ne spavaju već sveđ iđu ter čine stražu i ne mogu da miruju ter ti su i ove noći dolazili pjevat u nas pod pendžerom.
     Anica: Istina je, muzika je bila jako lijepa.
     Vukašin: Ono se sve porad tebe okupilo?
     Anica: Ja hoću vjerovat da je tako pokli mi ti govoriš.
     Vukašin: Znadeš li ko je oni ko je doveo one talambase?
     Anica: Ne, ma ko god je, ja mu sam držana.
     Vukašin: Držana, je l'te?
     Anica: Držana zaisto, pokli ište kako me će razveselit.
     Vukašin: Zaer te begeniše da ti se ovako ko privlači oko tebe i kalaši, zna­deš?
     Anica: Veoma; to je stvar za koju se ima bit svakomu harna.
     Vukašin: Međer ti oćeš dobro svakoga ko tako s tobom prolazi?
     Anica: Zaisto da hoću.
     Vukašin: To je sasma očito kazivat što ti je u pameti i što misliš.
     Anica: A zašto imam tajat? što god se kaže zdvora, sveđ je stvar nami jako mila bit ljubjene; ta posvetilišta nije nigda mrzjela naša l'jepos; neka govori ko što hoće: najveća pohlepa koju žene imaju jes, vjeruj meni, uzrokovat ljubavi u svačijem srcu. Pomnje koje one stavjaju i trudi koje uzimlju nijesu za drugo negoli za to i nije te koja se nahodi tako ohola i zle ćudi da se ne diči u svomu srcu od dobiti koje su učinili nje oči.
     Vukašin: Ma ako tebi prija dobro i raduješ se vidjet da te ljube i dobro hoće, znadeš li ti da ja, koji te ljubim, da meni to ne islaiše ni se temu radujem nimalo.
     Anica: Ja ne razumijem zašto to, er kad bih ja koga nazbilj ljubila, ne bi mi bilo ni moglo bit draže stvari nego vidjet dje je to čeljade ljubjeno od svega svijeta. Je li stvari koja bolje svjedoči da se nijesi privario u l'jeposti koju si izbro? i nije li za dičit se da ono što mi ljubimo odveće je ljubežljivo u sebi?
     Vukašin: Svak ljubi onako kako koga begeniše, ali mene tako ne begeniše, jok da nije prosto. Ja bih se vrlo obradovo u meni i mirno se naspavo da te po­manje zal'jepivaju i da niko ne mari za te baš koliko da te nije žive na svijetu; ter mi ćeš težak hator učinit kad uzradiš kako ćeš pomanje lijepa sinut pred svakom inom muškom glavom izvan mene.
     Anica: Kako? od takijeh si stvari džiljoz?
     Vukašin: Od takijeh tastaman kakve ti rekoh; ali da znadeš kako, kaono ris i ako ćeš još i suviše kaono hudoba. Bre, ja te ljubim i oću te svu za mene. Meni je handžar u prsi kad te vidim odilje nasmijat se ali da si na koga okom svrnula; i svu ovu pomnju što viđaš da stavjam vrh tebe i dnevim i noćim već nije ino već za pripriječit klance ovezijem kicošijam i delinikalijam dubrovač­kijem da ne mogu k tebi dosegnut i po ovem putu usidžilatit da sam osvojio sasvijem tvoje srce, od koga ne mogu podnijet da mi drugi zafati najmanjeg paradžika.
     Anica: Hoć' da ti rečem onako kako je? Ti si se jako zlo za te promislio, ukoliko se može veoma malo ko uzdat da je osvojio jedno srce koje se ište pod silu uzdržat. Koliko za mene spovdjedam ti svu istinu da kad bih ja bila što ste vi i namurana na čiju tuđu ženu, najveće što bih nastojala bilo bi učinit tega čija je sve što se može džiljoza na nju i činit mu da čini stražu i dan i noć tom koju bih htjela pridobit. Ovo je najmogućiji način za uputit tvojijem poslom, i ončas se možeš okoristit od srdžbe i dizgusta koja je uzrokovana jednoj ženi, kad igod se vidi saviše stiještena od onega koji ima oblas više nje.
     Vukašin: Tot po tvomu hesapu ko god se privuče k tebi i stane davat ti riječi i lakrdija, ti bi se našla odmaha spravna za prefatit mu ruku koju bi ti pružio?
     Anica: Ja ti više tega ništa ne odgovaram. Ma žene nasvrhu ne mogu pod­nijet da ih se saviše muči. Prem se na vele stavlja ko god kaže da ima sumnju od njih, sveđ ih čuva i drži zatvorenijeh.
     Vukašin: Nearne ženske glave! Ti malo poznavaš ono što mi sd držana i hator koji si od mene primila. Mni mi se da jedna koja je bila u sužanstvu pak odkupjena i spravlja je se učinit svojom ženom ...
     Anica: Što ti sam ovo držana ako si promijenio moja sužanstvo u drugo vele gore? ako mi ne daš da mogu oćutjet ni uživat i kakve slobode i mučiš me kako svak vidi s jednom čuvnjom koja nigda ne dospijeva?
     Vukašin: Nu porad šta to već porad velike ljubavi.
     Anica: Ako je to način s kojijem me ti ljubiš, mrzi me, molim te.
     Vukašin: Ti si danas nastala kako ćeš se nearnija kazat, ali ti ću sve to oprostit i odvalit, jere mnim da si na trnu što si ovako podranila te ti se ne mili već se srdiš i stega si jutros take ćudi.

 

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Молијер, умро 1673, пре 351 година.