Uz nike jur dvori sunačcem idući,
gorko t' mi odzgori toj sunce privrući;
u vrijeme dragoga zač bîše prolitja,
kad poljem svakoga uscafti jur cvitja.
Podniknuv ter idih cić sunca svitlosti, 5
prid sobom ja vidih sjen vile liposti,
kojoj se začudih, ne smjeh proć ni kročit,
zač mi se vidi grih lipu stvar potlačit.
Ma nu stah da vidim, uzbiv se nazada,
neka se slobodim, ovuj sjen tko vlada. 10
Nu rekoh srdačcem, odvrhši svu tužbu:
jeda je [s] sunačcem ka vila u družbu?
Ter ovo sad kaže meni sve zlamen'je,
prisvjetlje i draže ner drago kamen'je;
jer birek, vim, hoće da jošte proslavi 15
nje ime slovuće u pjesan ter stavi.
U meni toj scinju, ter pozrih sunačcu,
od ruci učinju vrh oči sjenačcu
i vidih protiva na prozor gdi nika
diklica počiva na suncu cić dika, 20
razvrhši kosice niz bil vrat na prami.
Tuj mene nje lice i lipos zamami.
Vidiv me uteče, pruži se jak zmija
ter nješto, mnjeh, reče, posli se nasmija;
jer birek viđaše i ona što gledam 20
ondi ja, ter znaše od sjeni da predam.
Tere sta opravno, jakino od luga
kad sađe u ravno košuta bez druga,
čezaje od smrti, da ju gdi slidnici
i brzi još hrti ne vide s lovnici. 25
Tač ovaj ugledav jere ju vidih ja,
veće tuj i ne stav oni čas pođe tja.
Istom ljuveni glas začuh nje tere smih,
u komu rajsku slas srdačcem oćutih;
nu kom je ne uzrih, ni nje sjen prida mnom, 30
vas za njom tuj zamrih jak cvitak prid slanom.
I tuj se zatekoh a počeh tužiti,
srdačcem njoj rekoh: "Tebi ću služiti,
tebe ću gospođu za moju praviti
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
