Уз нике јур двори суначцем идући,
горко т' ми одзгори тој сунце приврући;
у вријеме драгога зач бîше пролитја,
кад пољем свакога усцафти јур цвитја.
Подникнув тер идих цић сунца свитлости, 5
прид собом ја видих сјен виле липости,
којој се зачудих, не смјех проћ ни крочит,
зач ми се види грих липу ствар потлачит.
Ма ну стах да видим, узбив се назада,
нека се слободим, овуј сјен тко влада. 10
Ну рекох срдачцем, одврхши сву тужбу:
једа је [с] суначцем ка вила у дружбу?
Тер ово сад каже мени све зламен'је,
присвјетље и драже нер драго камен'је;
јер бирек, вим, хоће да јоште прослави 15
ње име словуће у пјесан тер стави.
У мени тој сцињу, тер позрих суначцу,
од руци учињу врх очи сјеначцу
и видих протива на прозор гди ника
диклица почива на сунцу цић дика, 20
разврхши косице низ бил врат на прами.
Туј мене ње лице и липос замами.
Видив ме утече, пружи се јак змија
тер њешто, мњех, рече, посли се насмија;
јер бирек виђаше и она што гледам 20
онди ја, тер знаше од сјени да предам.
Тере ста оправно, јакино од луга
кад сађе у равно кошута без друга,
чезаје од смрти, да ју гди слидници
и брзи још хрти не виде с ловници. 25
Тач овај угледав јере ју видих ја,
веће туј и не став они час пође тја.
Истом љувени глас зачух ње тере смих,
у кому рајску слас срдачцем оћутих;
ну ком је не узрих, ни ње сјен прида мном, 30
вас за њом туј замрих јак цвитак прид сланом.
I туј се затекох а почех тужити,
срдачцем њој рекох: "Теби ћу служити,
тебе ћу госпођу за моју правити
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
