„Gdje si, mâ svitlosti, životu slatki moj?
koje sad tamnosti skriše mi pogled tvoj,
neka ja plačući uzdišem po vas dan
i vapim zovući tve ime a zaman?
Gdi je sad taj ures i pozor veseli 5
od koga dražu čes srce ovoj ne želi?
Malo prije tvoj obraz sjaše jak sunčan zrak,
sad ga je u mal čas obujmil vječni mrak.
Vaze te smrt prika, jaoh! u cvit mladih dni,
i tvoj kip pun dika pokri grob kameni; 10
ni može taj kripos, ni razum tvoj mili,
dobrota, ni lipos odolit nje sili.
Nu će čas tvoja it po stranah svita svih,
i razum sveđ živit u srceh od vridnih."
KLISOVIĆ ovakoj za ljubi cvijeljaše, 15
„LEONORA!" i u toj „LEONORA!" sveđ zvaše.
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga XXI, Djela Dominika Zlatarića, str.151, Zagreb, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
