„Гдје си, мâ свитлости, животу слатки мој?
које сад тамности скрише ми поглед твој,
нека ја плачући уздишем по вас дан
и вапим зовући тве име а заман?
Гди је сад тај урес и позор весели 5
од кога дражу чес срце овој не жели?
Мало прије твој образ сјаше јак сунчан зрак,
сад га је у мал час обујмил вјечни мрак.
Вазе те смрт прика, јаох! у цвит младих дни,
и твој кип пун дика покри гроб камени; 10
ни може тај крипос, ни разум твој мили,
доброта, ни липос одолит ње сили.
Ну ће час твоја ит по странах свита свих,
и разум свеђ живит у срцех од вридних."
КЛИСОВИЋ овакој за љуби цвијељаше, 15
„ЛЕОНОРА!" и у тој „ЛЕОНОРА!" свеђ зваше.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр.151, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
