Poginu sva dika od svita i ukras,
kad čini smrt prika zamuknut slatki glas,
i kad tej ugasi svitlosti kih pogled
na ljubav priblazi studeni mraz i led.
Jak oblak pun tmine kad nebo prikrije, 5
ter ljeti o pol dne grad i đaž prolije,
sve lice promini u strahu nerednom,
gdi se noć učini i zima ob jednom;
tako se na me sad sve slatke radosti
svrnuše iznenad u gorke žalosti. 10
Umri, jaoh, draga vil; nje sunčan obraz lip
strašno je mrak prikril prije reda u mal hip.
Ona ka vrijednosti čas biješe svih gospoj
prem u cvit mladosti svrši vik kratki svoj.
O riči medene! o oči vesele! 15
Ovo su, jaoh! mene sve tuge zle spele,
ter cvilim sveđ misleć, ki će moj život bit,
ne ufav ovdi već gledat vas ni slišit.
Izvor
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga XXI, Djela Dominika Zlatarića, str.187, Zagreb, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
