Погину сва дика од свита и украс,
кад чини смрт прика замукнут слатки глас,
и кад теј угаси свитлости ких поглед
на љубав приблази студени мраз и лед.
Јак облак пун тмине кад небо прикрије, 5
тер љети о пол дне град и ђаж пролије,
све лице промини у страху нередном,
гди се ноћ учини и зима об једном;
тако се на ме сад све слатке радости
сврнуше изненад у горке жалости. 10
Умри, јаох, драга вил; ње сунчан образ лип
страшно је мрак прикрил прије реда у мал хип.
Она ка вриједности час бијеше свих госпој
прем у цвит младости сврши вик кратки свој.
О ричи медене! о очи веселе! 15
Ово су, јаох! мене све туге зле спеле,
тер цвилим свеђ мислећ, ки ће мој живот бит,
не уфав овди већ гледат вас ни слишит.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр.187, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
