Kad k meni obratiš ljuveno pogled tvoj,
svaki mi prikratiš u srcu nepokoj
i svaki gork poraz pritvoriš u rados:
toliko višnja vlas uzvisi tvu mlados.
Zato ja svaki kip razbiram veselo 5
obraz tvoj slavno lip i oči i čelo
i gizde i hvale neizmijerne kim sloveš
i nad sve ostale gospoje svitla greš.
Mimo te ina stvar na moj um neće prit,
ni možem ikadar o drugom već mislit, 10
ni stvari vrjednije od tebe nać, vilo,
kôj kako sad nije, vik slike nî bilo,
ni će njoj do vika moć biti meu nami,
jak suncu prilika među svim zvizdami.
Ali ti, o moja razbludo, ne brani, 15
da meni vazda sja tvoj pozor sunčani,
neka ja moć stečem i kripos koji dan
da t' ki dil izrečem liposti u pjesan;
zač velje liposti mnoge tme odstrane
ako im svjetlosti od pjesni nestane. 20
Izvor
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga XXI, Djela Dominika Zlatarića, str.176, Zagreb, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
