Кад к мени обратиш љувено поглед твој,
сваки ми прикратиш у срцу непокој
и сваки горк пораз притвориш у радос:
толико вишња влас узвиси тву младос.
Зато ја сваки кип разбирам весело 5
образ твој славно лип и очи и чело
и гизде и хвале неизмијерне ким словеш
и над све остале госпоје свитла греш.
Мимо те ина ствар на мој ум неће прит,
ни можем икадар о другом већ мислит, 10
ни ствари врједније од тебе наћ, вило,
кôј како сад није, вик слике нî било,
ни ће њој до вика моћ бити меу нами,
јак сунцу прилика међу свим звиздами.
Али ти, о моја разблудо, не брани, 15
да мени вазда сја твој позор сунчани,
нека ја моћ стечем и крипос који дан
да т' ки дил изречем липости у пјесан;
зач веље липости многе тме одстране
ако им свјетлости од пјесни нестане. 20
Извор
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр.176, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
