Пређи на садржај

Tripče de Utolče/Drugi čin

Извор: Викизворник
Tripče de Utolče
Писац: Марин Држић
Drugi čin


Treći prizor

[уреди]
ANISULA i KATA


ANISULA: ... kugodi varku učinit.

KATA: Da ga k meni dovedeš umjesto moje gospođe i da mu izmamimo jedne deset škudi.

ANISULA: Muči, brižna! Bolje ćemo učinit. Činićemo da ga s tobom uhite, ter ali da te za ženu uzme, ali da ti prćiju da.

KATA: Voljela bih ja prćiju neg njega stara, ter bih mlada vazela.

ANISULA: Znaš što ćeš učinit! A ja ću poć nać njega i rijet mu ću: "Hodi, Manda te čeka tu i tu", Kad dođe k tebi, vikni; "Silu mi čini!" Ostalo neka je meni!

KATA: Brižna, hoću li smjet ja te stvari činit?

ANISULA: Muči, ogoto! Čini kako ti ja velim! Nemoj se otole kamo djet, er idem ja š njime najbrže, - već ako ga ne nađem.

KATA: Nemoj vele stat, er imam it u gospođe.

Četvrti prizor

[уреди]
PEDANT i NADIHNA, zatim TRIPČE


PEDANT: Ubi est ille furcifer sikofanta? Exi foras, sceleste! Si ego te, si ego te! Nadihna, do tibi auctoritatem percutiendi; ferita faciendi, respondendi et a tutti villania dicendi.

NADIHNA: Ja, po ran Bože, faciendi ga ću, udrit ga ću! Neću ino učinit, čijem mi dođe na ruku. Ja ga ću! Mandu tvoju hoće ti ugrabit; Mandu, za ku ti čovjek ne bi ni io ni pio, neg bi -; za ku ja Nadihna, za ku ja Mandu - ah!

PEDANT: Mandu ću ja ljubit, dokoli u moja - in meo bude bit corpore amfora.

NADIHNA: E, izidi, ako je tko, fora! Jebâ t' pas mater! - Manda je tvoja, jes, nije inako.

PEDANT: Mandice, izidi na svitli prozor tvoj!

NADIHNA: Da te Krisa vidi, sluga tvoj gospar moj.

PEDANT: Nadihna, jam carmina componis. Nut što je s pojetami pratikat. Vide, iste idiota numera servat.

NADIHNA: Misser, uza te ja i Mandi ću zakantat, zabersat joj ću ne inako Mandi.

TRIPČE: Ah, beki od tuđijeh žena, jošte se Tripčetom rugate? Ženu mi dezvijat, a mene pjantat ovako? U kući u tamnici bez haljina zatvoren sam, ne mogu izit. Ja bih komugodi ukazao što je Tripče; ma, po misu Božiju, po Boga, kako će veće dva platit.

PEDANT: Quis est, qui nobiscum loquit ex arce? Ostende nobis faciem tuam.

NADIHNA: Izidi! Ter što ćeš, beko jedan?

PEDANT: Veni foras, ako ti ide što od ruke.

TRIPČE: Ja sam beko, ja sam sve kriv! Pođite sa anđeli! Ja meritam ovo i gore.

PEDANT: Si te capiam, si te capiam in loco, ja te ću!

TRIPČE: Tripče, zločesti nevoljni Tripče vazdašnji, ali si ka fantazma, ali ja snim ovo, ali sam daddovero pjan.

NADIHNA: Pjan si zaistinu, kao prijatelju ti velju
. Ne vidiš li, bjestijo jedna, er si u košulji?

TRIPČE: Ja sam bjestija i ja ću bjestija umrijet; i ja sam beko, er hoću tako! I vi imate razlog, e mi ho el torto! I pođ'te s Djevom, blagosovila vas!

PEDANT: Iste homo non est in suo sensu! Ovi siromah nije sve pameti! Dic michi, homo, koji si čovjek ti?

NADIHNA: E, ali si čovjek ali si ljud? Da nije ka neman? Bogme t' jes!

TRIPČE: Mande, za karece velje koje ti ja činjah ovo meritam od tebe?

PEDANT: Dic michi tu, što imaš s Mandom činit?

TRIPČE: Mande, tako mi svete Mande, kako ćeš platit!

PEDANT: Čuješ li ti, fantazmo, mahniče, što li si?

NADIHNA: Čovo, čovuljicu i čovječino!

PEDANT: Što Mandi prijetiš, michi, meni prijetiš! Cave, ne aliquam contumeliam in illam, contra illam, njoj i suproć njoj ne učiniš.

NADIHNA: Er te, bogme, velik vrag uze i ponese, čovo, čovječe!

TRIPČE: Ja sam sada u paklu, duša sam pakljena, son delli tormentai od muka pakljenijeh, gdje djavoli duše muče.

PEDANT: Razumio nas si! Qui aures abet, audit.

NADIHNA: Čuo nas je bjestija jedan! Andeamus.

PEDANT: "Eamus" potius imaš rijet.

NADIHNA: Beamus! Dobro, a ja ću drugovja.

PEDANT: E...

NADIHNA: E...

PEDANT: ... mus, bjestijo!

NADIHNA: ... mos, bjestijo!

PEDANT: ... mus, grossolane!

NADIHNA: ... mus. Naučio sam. Eamus!

PEDANT: Tako, lotre jedan!

NADIHNA: E, nauči me i bukvicu, tako ti vjere?

PEDANT: Ex animale faciam te, učinit te ću čovjekom.

NADIHNA: Majde t' ni sada nijesam žena.

PEDANT: Čovjekom od pameti, grossolane.

NADIHNA: Od pometi? Dobro, drago mi je.

PEDANT: Pače od panate!

NADIHNA: Da od šta?

PEDANT: Od...

NADIHNA: Od...

PEDANT: pa...

NADIHNA: pa...

PEDANT: ... me...

NADIHNA: ... me...

PEDANT: ... ti...

NADIHNA: ... ti.

PEDANT: Od pameti, vrag te uzeo!

NADIHNA: Pamet ti uzeo! Neka, naučiću.

PEDANT: Tardae memoriae est.

NADIHNA: Misser, bogme ne zlo pomenacasmo onomu kurvinu mužu.

PEDANT: Ah, da mi se je so onjezijem prvijem stat! Cum illo michi est bellum gerere, znaće što je Krisa de Domonali bon.

NADIHNA: Znaće đidija, pas jedan, što je Krisa Dolomabibon.

PEDANT: Domonali bon.

NADIHNA: Dolomabibon.

PEDANT: Domonali bon, vrag ti u čerebru!

NADIHNA: Dolomabibon tebi! Drugovja ću naučit.

PEDANT: Uči bogme, er imaš od koga.

NADIHNA: Da u koga hoću? A sluga ti sam.

PEDANT: Nadihna, ne znam je li ono kuća Mandina odkle oni furmecus, falsus testis, zao čovjek govoraše.

NADIHNA: Jes, - nije inako, - para da nije! Ja bih rekao majde t', bona fe ne more bit! Majde ši ona, mni mi se, sva u ruži stoji i u cvijetju.

PEDANT: Ja bih rekao da oni sikofanta ne dođaše od one Anisule, sve bih razumio; a i prije sam š njome govorio, ma ju nijesam pitao gdje stoji. Quel furcifer, si ego eum! Jeda se kad stanemo!

NADIHNA: Stanemo! A jeda se stanemo, bogme ga ću, ja ga ću, beka od tuđijeh žena - Mandu tvoju, ah!

PEDANT: E, Mandu moju koju ja toliko -, za koju -, za ku bih, - ka mene jur vodi svezana za grlo.

NADIHNA: I mene, tako mi vjere! I ja bih joj, - sluga jo' sam kako i ti: ti s' moj gospodar, ona mâ gospođa.

PEDANT: Ferma responsio! Ja i ona častan par - ljubena oboja. Tu numera servas et ego! Nadihna, što praviš, quae tibi videtur de meo ingenio?

NADIHNA: Tko umije što umije ne umije što ti umiješ; a ti umiješ što umiješ, i umiješ što svak umije.

PEDANT: Non plus ultra! Ne tamo, Nadihna, nije za tebe. Eamus ad inveniendum vetulam, pođ'mo nać staricu, er me lju - quia amor, - topim se kao led.

NADIHNA: Hod'mo najbrže, er se bogme rastopi. Led i ljubav dvoje je. Hod'mo.

PEDANT: Eamus.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Марин Држић, умро 1567, пре 457 година.