Prisvitlo sunačce, tako mi zdravu bit
i žimi srdačce, što ne bih rad zgubit,
kako ja umiru u želji ljuvenoj,
kad godi poziru gizdavi ures tvoj.
Zač je vas napunjen ljuvene kriposti 5
i krunam okrunjen vrhu svih liposti;
ter da znaš, moju moć toliku ne velim,
toliku dan i noć da lipos ne želim.
Ka želja ne more dat meni mir na svit,
zač suho ni more ne zdrži lipši cvit;10
zatoj me pomili, prisvitlo sunačce,
da grozno ne cvili me želno srdačce,
koje se udavit za želnu gre ljubav,
ako ga pojavit ne budeš, dim uprav.
Ter nemoj satvorit tolikuj na svit zled, -15
dopust' mi izdvorit za milos tvoj pogled.
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga II, Pjesme Šiška Menčevića Vlahovića i Gjore Držića, str.8-9, Zagreb, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
