Присвитло суначце, тако ми здраву бит
и жими срдачце, што не бих рад згубит,
како ја умиру у жељи љувеној,
кад годи позиру гиздави урес твој.
Зач је вас напуњен љувене крипости 5
и крунам окруњен врху свих липости;
тер да знаш, моју моћ толику не велим,
толику дан и ноћ да липос не желим.
Ка жеља не море дат мени мир на свит,
зач сухо ни море не здржи липши цвит;10
затој ме помили, присвитло суначце,
да грозно не цвили ме желно срдачце,
које се удавит за желну гре љубав,
ако га појавит не будеш, дим управ.
Тер немој сатворит толикуј на свит злед, -15
допуст' ми издворит за милос твој поглед.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр.8-9, Загреб, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
