Pokli me ostavi, mlače nemili,
ter se darovo drugoj si vili,
vidjet te neće
me oči veće.
Pokli ti sada, huda gospođe,
od mene ubjegnu, a drugom pođe,
na te mrzjeću
kô na zlu sreću.
Ljepšemu od tebe ja sada hrlim,
dražega od tebe ja odsad grlim,
on ima oči
zvijezde s istoči.
Poljepšu vilu diku za moju
uzeo sam meni milu gospoju,
nje su medene
usti rumene.
On mene ljubi pravom ljubavi,
ja š njim sam vazda u sni i u javi,
on je čestiti
moj raj na sviti.
Dragahna moja mene miluje,
svu ljepos dala meni svoju je,
ona slatko je
blaženstvo moje.
Ti si nevjeran, a on je vjeran,
ti vazda srdit, on blag i miran,
ti duh od tmina,
on duh s visina.
Nu ako ljubav opet nas smiri
ter nas potvrdi u boljoj viri,
i ti gospoja
vik budeš moja.
Zasve er dostojan nijesi milosti,
praštam ti, brače, i ti oprosti,
s tobom živjeću,
s tobom umrijeću.
Srećne ti svađe naše su bile
s celovim tako kad su svršile,
ti si mâ druga,
a ja tvoj sluga.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иван Бунић Вучић, умро 1658, пре 366 година.
