Покли ме остави, млаче немили,
тер се дарово другој си вили,
видјет те неће
ме очи веће.
Покли ти сада, худа госпође,
од мене убјегну, а другом пође,
на те мрзјећу
кô на злу срећу.
Љепшему од тебе ја сада хрлим,
дражега од тебе ја одсад грлим,
он има очи
звијезде с источи.
Пољепшу вилу дику за моју
узео сам мени милу госпоју,
ње су медене
усти румене.
Он мене љуби правом љубави,
ја ш њим сам вазда у сни и у јави,
он је честити
мој рај на свити.
Драгахна моја мене милује,
сву љепос дала мени своју је,
она слатко је
блаженство моје.
Ти си невјеран, а он је вјеран,
ти вазда срдит, он благ и миран,
ти дух од тмина,
он дух с висина.
Ну ако љубав опет нас смири
тер нас потврди у бољој вири,
и ти госпоја
вик будеш моја.
Засве ер достојан нијеси милости,
праштам ти, браче, и ти опрости,
с тобом живјећу,
с тобом умријећу.
Срећне ти свађе наше су биле
с целовим тако кад су свршиле,
ти си мâ друга,
а ја твој слуга.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иван Бунић Вучић, умро 1658, пре 366 година.
