Bosanski mladi kraj. Selimir čestiti.
toli drag bijaše i gizdav na sviti.
da ne bi te vile ka može braniti
svo'e srce stravljeno njegove od dobiti.
Nu n'jedna ne steče sred srca stan svoga 5
neg sama Danica. hći kralja srbskoga:
sam rajski nje ures i dragos nje mnoga
njegov duh zanese s pogleda liepoga.
Združena š njim bješe ljubovca Danica
ko pirnom u viencu s tratorom ružica: 10
i kralju priliepom priliepa kraljica
od srca bješe raj. a od oči ženica.
Jednome Selimir. sjedeći'kon vira
gdi ljetni perivoj hladnu sjen prostimra.
uze njoj besjedit ko za njom umira 15
pun sladke boljezni. pun draga nemira.
Ona mu odvit da, govoreć ovako:
„O željo sladka ma. kad goriš ti tako.
znaj da mrem i moje da srce nie jako
podnieti silni plam kiem gorim jednako: 20
er ti si toli liep. da mi je riet triebi
da sivaš njekieme božanstvom u sebi.
i nie nać viteza tač draga pod nebi
ki svojom dragosti prikladan jes tebi."
Tuj staše ban Miljen ne sasma daleče. 25
odavna ki kralju svo'u dvorbu nareče:
on taj čas. netom ču krajica što reče.
dignu se ter k njima sniženo doteče
veleći: „Ma kruno, ki vedrom dragosti
slobodu svieh vila podlagaš zadosti. 30
mnoga je uistinu tva dika. nu prosti.
ako što sad rečem proć tvojoj ljeposti.
Kraljica. tva ljubi a meni gospoja,
rekla je da ljepos bez slike jes tvoja:
nu ljubav nju vara, ka 'e sliepa i koja 35
ljuvenom pogledu uzmnaža svakoja.
Ugarskieh u stranah. odkle je rod meni.
Ljubmir se nahodi. meni brat rodjeni.
koga ures priliepi tko vidi. svak scieni
da jasno nebo je, da je bog ljuveni. 40
Lice mu suncem sja a oči zvjezdami:
nie srca ke njegov pogled ne zamami.
i videć od sebe ljepši stvor meu nami.
zora se u jutro od zlobe zasrami."
Na take rieči kraj velmi se začudi 45
i reče obraćen k svo'oj dragoj razbludi:
„Kraljice, jur sam ja u mnogoj požudi
da toli liep vitez k nam i se potrudi.
Miljene, pođ' na dom: čin' brata k meni prit,
da rieči tve može moj pogled svjedočit: 50
i ako tvoj govor uzbude istinit,
njegov će liepi ures njegova sreća bit".
Miljen se pokloni i ne ckneć ni časa
mahnu se na kona i sablu pripasa:
prie dođe i prije bratu se prikaza 55
neg puta njegova brat može čut glasa.
Brat Miljen na piru Ljubmira zaskoči
uz Zorku svo'u ljubi, ka mu plam uzroči,
ke lice bješe dan, a liepieh zrak oči
dvie svietle danice, dva sunca s istoči. 60
Ne bješe minuo još osmi dan odkad
nju na svoj rodni stan dovede Ljubmir mlad:
gozbe još slieđahu i vas puk veomi rad
čašama veseliem tjeraše misli i jad.
Kad zgodno bi vrieme, što ga k njem upravi 65
gizdavom Ljubmiru brat Miljen objavi,
govoreć: „Hod' sa mnom i za čas ostavi
tvu Zorku žudjenu, tve sladke ljubavi.
Znaj, kralju od Bosne, u kom je ma sreća,
k njemu te dovesti moja rieč obeća". 70
Ljubmiru teško bi. nu žalos bi veća
ku s tega oćutje ljubovca boleća.
Nu kad ču, za malo da od nje daleče
nje draga razbluda, nje pokoj utječe.
razvedri od lica smućen zrak i reče: 75
„Umriet ću, kad k meni ne budeš doć preče."
Pak svoje ljuvezni za sladku spomenu
pokloni ljuven dar svom vojnu ljubjenu:
dar bješe nje slika u krugu zlaćenu,
u kitnom biseru, u dragom kamenu. 80
Primajuć taj darov Ljubmir se zaplaka,
a i Zorku ustrieli boljezan jednaka;
njih tužbe, njih suze, nih ljubav bi taka.
da za nju izrieti ma 'e pjesan nejaka.
Uz Zorku on leže, dokle svoj zrak zоrа 85
sjutradan objavi s višnjega prozora,
jur spravan, kad sunce izasja vrh gora.
putovat put ravnieh bosanskieh prostora.
Svo'e ljubi liepi dar tad stavi pod glavu
i uze tažiti nje boles nepravu, 90
dokle god utruđen kroz noćnu zabavu
zadriema mlad junak uz diklu gizdavu.
Kad svanu, on muče dignu se iz pernice
za pokoj ne smesti zaspale diklice;
ona osta još speći, kad tiekom od ptice 95
odjezdi liepi svoj na sriemske granice
Istom se odmakli bijahu ki dio.
kad Ljubmir stavi se da je uzet zabio
svo'e želje jedine pohodnji dar mio.
ki bješe prednju noć pod glavu stavio. 100
Tiem reče Miljenu: „Molim te, brate moj,
pusti me poć natrag, a odi ti postoj:
za čas ću vratit se k moj Zorki priliepoj
za nje dar uzeti, ki mi osto jes pri njoj.
Er da ja bez njega uzsliedim put sadar, 105
rekla bi da i nju ne ljubim kako i dar;
u lieinu 'е ne slika, ke ljepos sišlu zgar
ja sliedim dovika кo zviezdu svo'u brodar".
S tiem pođe, kud njega požuda svo'a zove,
i tiekom dohrli na svoje dvorove. 110
Upita, i rekoše sluge mu njegove
da još san drži oči gospođe nihove.
Lako se privuče, da je ne probudi,
i k odru pristupi za nać dar ki žudi.
Nu nađe stvar кu nać viku ne posudi — 115
spat Zorku s tuđinom u hudoj razbludi!
i što je još gore, taj hot im bez svita
bijaše sluga nje. grub, starieh pun lita:
čiem Zorka djelova ko žena mahnita,
ka se po naravi za gore prihita. 120
Kad vidje taku stvar nje vojno smućeni,
smrznu se prvo vas jakno stup kameni,
a zatiem vas planu, trže mač gvozdeni
i viknu: „O huda. viđ s kiem me promieni!
O hridi, o zvieri. o ženo bez vjere. 125
mu ljepos toli izda, s tač grube namjere?!
Puštam te sramoti, bježim tve nevjere
i кo te jur ljubih. mrzim tе bez mjere.
Život ti ne dižem, da s malom mom časti
u krvi sramotnoj mač se moj ne omasti: 130
ostani s zlom srećom, da bi te s svom vlasti
drpili sve srde od tamne propasti".
Pak pleći obrnu. na konja ter skoči
i jakno brza stril diže se njoj s oči.
Stignu brata i njem skri što mu vaj uzroči, 135
nu sve što on krije lice mu svjedoči.
Miljen se čuđaše, gdi Ljubmir na svakčas
u sebi kako led prid suncem kopni vas:
zaduben u mislieh gdi muči, ter sva vlas
živuća lipše mu i gine licе i stas. 140
Pita ga mnokrati: „Ljubmire, što ti je?" -
nu zaman, er svoj jad riet Ljubmir ne smije.
I tako sve muči, sve taji, sve krije,
dokle god prid kralja pristupi poslije.
U njem od ljeposti ne videć biljega. 145
Miljena zateče začudjen kralj stega:
„Ovo li brat je tvoj tač gizdav? Od njega
ne vidjeh dosle ja vidjenja grubšega!"
Miljen odgovori: „O kruno prislavna,
on se liep uputi, nu ljepos nie stavna. 150
er s lica ote mu sva dobra naravna,
potajna njeka zled, neka čes izdavna.
Prije bi veseo, sad plačuć dni tjera.
prie živje, sad gine pun skrovna čemera:
strašim se da njega kon kobna jezera 155
iznenad ne stravi vilinja namjera".
Miljenov kralj govor i pomnju pohvali,
a tužna srčano Ljubmira požali,
ki pita tej stane da bi mu podali
ki bjehu kraj dvora u zabit ostali. 160
Tuj Ljubmir živuć sam cvieljaše dan i noć,
sve nebo. vas pako klikujuć na pomoć,
da vrhu svieh žena plam zgara bude doć.
da na njih iztrate sve srde silu i moć.
„Ah žene (vejašc) nestaviie. neprave. 165
nevjerne, neharne i silom gizdave,
bez srca, bez stida, bez časti, bez slave.
ohole naravi a sviesti nezdrave!
Kojoj da vjerujem, kad vjerna Zоrка ma.
ka moja razbluda i rados bi sama. 170
još istom udana, bez sviesti i bez srama
plam je moj izdala poganiem varkama?
Liepe ste, ali ćud vaša je ko zmija,
koja se po cvietju proljetnom privija:
liepe ste, nu ljepos jak muiinja vaša sja, 175
ka blazni svjetlostim, nu trieskom ubija".
Čiem Ljubmir tuži se s ovakieh besjeda,
kraj stana u zidu jedan riez ugleda
i žamor ću njeki: pristupi, ter jeda
ke čudo zamjeri, prostrie vid naprieda. 180
Nut čuda ke vidje! upazi Danicu,
od srca kraljeva i ljubi i božicu,
gdi leži prostrta na zlatnu pernicu,
kažući velik plam rumenom u licu.
Vidje gdi dvorkinja jedna k njoj ulazi 185
i veli: „Kraljice. tvoj ti se drag mrazi:
ne htje doć. i tebe da gorko porazi,
me molbe, svo'u sreću, tvoj ures ne pazi". —
"Pođ' mu opet doglasi (kraljica tad rece)
da bolni život moj po njemu liek stječe; 190
tiem ako sad k meni hrlo ne doteče.
otit će duša ma od tiela daleče".
Pođe ona i vrati se, ter reče: „Po trudu
nađoh ga, rekoh mu, nu sve bi zaludu;
on igra s dvoranim, gdi srete čes hudu, 195
ka čini da njemu mao pinez dobudu".
Uzdahnu kraljica i plačuć naredi:
„Pođ' opet, ma verna, ter mu opet besjedi
da mu se kraljevsko me blago ne štedi,
samo da ma želja i htijenje me sliedi". 200
Mre Ljubmir viđeć to, u željah za prie znat
tko mladić ti bješe zvan zaman tolikrat,
ki vriedan kraljici bi gorke rane dat.
nju stravit, nju steći, pak za nju ne hajat.
Ali eto dvorkinja poslana dohodi 205
i s sobom kraljici dragoga nje vodi.
Tko bi to? Nebesa! što nasta sad odi?
nut čuda, nut biesa, nut što se dogodi!
Kraljica, ka vojna mlađahna imaše
kom slike u ljeposti mučno nać bijaše. — 210
kraljica. ka dikom tolikom šivaše,
da bit nje ljubovnik svaki duh željaše, —
kraljica, velim, ta tkoga uze da ljubi
i s koga pokoj svoj i svo'u čas izgubi?
Pazite gdi ne njoj ljubovnik nje grubi 215
neg griehu e nje sličan, kiem vojnu sagrubi!
Grbav, hrom, uplesan, ima nos od pedi.
usne mu klepeću, a lice sve bliedi.
cjere se zubine. u spilah vid sjedi,
iz kojieh sjećaju razroci pogledi. 220
Kad dođe prida nju, uze ga grliti
cvileć i veleći: „Moj raju čestiti.
čemu ćeš, ah. čemu tvu vernu moriti.
ka obra sve vieke tvu ljepos služiti?"
Odgovor on joj da u gnjievu i u vaju. 225
ko da tri taraša ujedno zalaju,
govoreć: „Dali i ta meni zla nastaju
da te imam držati na svakčas u raju?"
Ljubmir sve gledaše i vidje još zatiem
gdi k sebi na odar pod svietli zlatni triem 230
ljuvenu tu nakaz rukami ljuveniem
pritegnu bez srama кraljiса ružna sviem.
Dignu oko tad s rieza, viraše proz koji,
tere na dvie strane svo'u miso razdvoji,
misleć grieh svo'e Zorke i grieh kiem posvoji 235
Danica nevjerna što joj ne pristoji.
i reče: „Me Zorке krivina jes mala,
pokli se s čovjekom, bud' sebrom. sastala:
budući kraljica. hud izgled svieh zala.
za strašnu grdobu svo'u vjernos izdala. 240
Ja bih gizdavij i neg hotim Zorке me
i njegov hlapski trag nadhodi me pleme:
nu kralj i ljepotom sja'gizdav nad svieme
i' mene nadsiva svjetlilom rodnieme.
Ah žene proklete, u željah ke sliepe 245
u nevid sterete ognjene pohlepe!
za grđe srcem bit. licem ste vi liepe.
za liepe bit licem, varke vas pokriepe.
Što 'e drago liepo 'e vam, a liepo što zlo je.
tiem vaše sveđ na zlo požude nastoje: 250
sliedite što 'e milo, tiem vaša ne boje
srca se stvoriti nevjerstvo svakoje.
Sve ste vi jednake, jedna vas zla vode
i svieh vas jednake napasti nahode:
samo je dobra ona ka nejma slobode 255
i ka za zla biti ne nađe prigode".
Videć tač krunjena tuj kralja dviem krunam.
od svoje sramote već Ljubmir nejma sram:
raduje s' u sebi, diže vlas sviem tugam.
er tuge odlaga u tugah ne bit sam. 260
U malo on vremena tako se pojavi,
da k njemu vrati se vas ures gizdavi:
čudi se kralj na to i pomnju svu stavi
od take promjene za uzrok znat pravi.
Molbami kraljevskiem mlad Ljubmir potisnut 265
spovidje što u Zorki svo'oj vidje jedanput
i kaza. što kralju bi sasma teško čut.
кo grdan nemili kraljici dođe u skut.
Kralj se ne rasrči, er sprva mladac ti
pod tvrdiem kletvami čini mu izriti 270
da što čut uzbude, mirno će primiti.
sve prostit, sve trpjet, sve mukom pokriti.
„Zaman je (reče kralj) što 'e krivo htjet pravit
žene su sveđ žene: nu sada čuj moj svit:
hod'mo mi po svietu. kroz način razložit. 275
što druzi nam daše. mi druziem odvratit.
Ti si liep, liep sam ja, hitar ja. hitar ti.
a k tomu još zlata množ ćemo ponieti:
gdi hitros ne uzmože, blago će na svieti.
gdi blago ne uzmože, ljepos će doprieti". 280
Mlad Ljubmir prigrli kraljeve besjede,
i svaki od njih dva na konja hro sjede,
ter blaga svaki pun, nadalek čim grede,
svoj stupaj iz dvora ukradom izvede.
Prođoše raški kraj, prodoše granice 285
bugarskieh rusaga vrh rieke Marice.
sve lude hitrinom, sve bludne kroz lice.
traveći sve blagom lakome diklice.
Prodoše po svieta noseći svud štete.
svud čineć viteški njih bludne osvete: 290
dokle god uzbojan da ih ke zlo ne srete.
Ljubmir se usudi dat kralju sej svjete:
„Po molbah, po varkah. po volji, po sili
jur zajam mi druziem s vrhom smo vratili:
oružje vrzimo, da ki udes nemili 295
slavu nam ne ugrabi svu кu smo dobili.
Vjeruj mi. mudros je ostavit čes sade
prie neg nam po sebi iznenad zapade:
mnokrat lav obiestan. mnokrati vuk krade.
a jednom u mrežu ne scieneć upade. 300
Združimo s nam platom ku dičnu mladicu
liepu кo Zorku mu. кo tvoju Danicu,
da mirno bez straha u dragom nje licu
celovim beremo ljuvenu ružicu".
Pospješim kralj mudri Ljubmirov primi svjet 305
i nađe tu diklu za š njome sveđ živjet.
ka skladna, ka mila mladosti svoje u cviet
svačije ranjaše srce, duh i pamet.
Ona još odavna ljubjaše nekoga,
koga prem žuđaše za vojna steć svoga: 310
tiem njemu znat, čini, sred mraka noćnoga
da se k njoj privuče na odar sdno noga.
On priđe sadno odra, er hitra ljubav jes
i smjenstvom napunja umrlo srce i svies.
ter dođe tač vješto, da bi š njim dobra ćes 315
i doprie grliti svo'e drage željni ures.
Dikla tad ležaše među dviem speta odsvud:
otuda kralj bješe a Ljubmir odovud.
Pridođe taj treći. ki ne bi lien i lud,
neg priko sve noći vas njima diže trud. 320
I Lubmir tuj i kralj privaren ostaje,
kralj scieni da 'e Ljubmir. a Ljubmir kralj daje:
tiem jedan i drugi za tu stvar ne haje,
nu s sobom čudi se što drug ne pristaje.
Jur lupež ljuveni između straža tieh 325
pobjego bješe sit dobara žudjenieh.
a i zora mladi dan iznese vrhu svieh
u cvietnom povoju od rusa rumenieh.
kad uze drugu svom besjeil.it kral mladi:
„Tko da se, Ljubmire, s tobomе zavadi? 330
Ti s' moguć i tebi svu noć ne dosadi
bazduhat viteški po mekoj livadi".
Ljubmir se posmjehnu veleći: "Krivo je
dat drugom slavu ku tva djela dostoje:
vjeruj mi, kralju moj, junačtvo da tvoje 335
poznaju ljudi u dan a u noći gospoje".
Kralj se tad zapani i poče sumnjiti
da bješe k njim prišo ki hotim skroviti;
tiem uze njih druži oholo prietiti.
da bude viteza noćnoga odkriti. 340
Pade ona prid njega gorki plač roneći.
ki je sviem ženama pomoćnik najveći,
i reče: „Ne vi dva neg mladac bi treći,
ki prođe dugu noć sa mnom se grleći".
I k tomu spoviđe кo priđe, кo njega 345
odavna ljubljaše кo vojna svojega;
pak milos prositi prionu vrh tega
grdeći liepi ures i prsi od sniega.
Kad čuše sve što bi, kralj svrnu jad u smih
govoreć: „Da taka u varkah ljuvenih 350
hitrina bit može, ja dosle ne scienih.
Sad poznam da 'e žena dubina pakljenih.
Tašta je požuda u mrežu vjetar zbit,
izmjerit valove i zviezde pribrojit,
tries priteć, tajat grom, suncu tiek ustavit 355
i ženu sačuvat ka hoće zlo činit.
Diklice, tva hitros, kom ljubav izpuni.
pravo je dovika hvalom se da kruni:
ne plači, ne cvili i tvoj grieh ne kuni.
koji te ne tugom neg srećom napuni. 360
Evo ti blaga množ, kiem ćeš se udomit
za mladca ki moguć svu noć te bi ljubit.
i vjerna budi mu! nu je ovi zaman svit.
er buduć ti žena. ne mož mu vjerna bit.
A mi se, Ljubmire. k ljubovcam vratimo, 365
i njihov općeni ženski grieh prostimo:
er je u svieh ista ćud. i kako vidimo,
nać od njih vjerniju zamani želimo."
Tako se svaki od njih na svoj dom odpravi
i živje s drugom svo'om u mnogoj ljubavi. 370
Ovo se spovieda, nu mnim da sastavi
laživo zgodu ovu ki zlobnik nepravi.
er žensku vjernos ja mogo sam poznati
dosle prem dostojnu da se uviek pozlati:
a i žene, da pišu. mogle bi stokrati. 375
vjerujte, što gore na ljudi pisati.
