Пјесан XXVII

Извор: Викизворник
Пјесан XXVII - Приповијес извађена из Ариоста
Писац: Игњат Ђурђевић



Пјесан XXVII

Приповијес извађена из Ариоста




    Босански млади крај. Селимир честити.
толи драг бијаше и гиздав на свити.
да не би те виле ка може бранити
сво'е срце стрављено његове од добити.
    Ну н'једна не стече сред срца стан свога 5
нег сама Даница. хћи краља србскога:
сам рајски ње урес и драгос ње многа
његов дух занесе с погледа лиепога.
    Здружена ш њим бјеше љубовца Даница
ко пирном у виенцу с тратором ружица: 10
и краљу прилиепом прилиепа краљица
од срца бјеше рај. а од очи женица.
    Једноме Селимир. сједећи'кон вира
гди љетни перивој хладну сјен простимра.
узе њој бесједит ко за њом умира 15
пун сладке бољезни. пун драга немира.
    Она му одвит да, говорећ овако:
„О жељо сладка ма. кад гориш ти тако.
знај да мрем и моје да срце ние јако
подниети силни плам кием горим једнако: 20
    ер ти си толи лиеп. да ми је риет триеби
да сиваш њекиеме божанством у себи.
и ние наћ витеза тач драга под неби
ки својом драгости прикладан јес теби."
    Туј сташе бан Миљен не сасма далече. 25
одавна ки краљу сво'у дворбу нарече:
он тај час. нетом чу крајица што рече.
дигну се тер к њима снижено дотече
    велећи: „Ма круно, ки ведром драгости
слободу свиех вила подлагаш задости. 30
многа је уистину тва дика. ну прости.
ако што сад речем проћ твојој љепости.
    Краљица. тва љуби а мени госпоја,
рекла је да љепос без слике јес твоја:
ну љубав њу вара, ка 'е слиепа и која 35
љувеном погледу узмнажа свакоја.
    Угарскиех у странах. одкле је род мени.
Љубмир се находи. мени брат родјени.
кога урес прилиепи тко види. свак сциени
да јасно небо је, да је бог љувени. 40
    Лице му сунцем сја а очи звјездами:
ние срца ке његов поглед не замами.
и видећ од себе љепши створ меу нами.
зора се у јутро од злобе засрами."
    На таке риечи крај велми се зачуди 45
и рече обраћен к сво'ој драгој разблуди:
„Краљице, јур сам ја у многој пожуди
да толи лиеп витез к нам и се потруди.
    Миљене, пођ' на дом: чин' брата к мени прит,
да риечи тве може мој поглед свједочит: 50
и ако твој говор узбуде истинит,
његов ће лиепи урес његова срећа бит".
    Миљен се поклони и не цкнећ ни часа
махну се на кона и саблу припаса:
прие дође и прије брату се приказа 55
нег пута његова брат може чут гласа.
    Брат Миљен на пиру Љубмира заскочи
уз Зорку сво'у љуби, ка му плам узрочи,
ке лице бјеше дан, а лиепиех зрак очи
двие свиетле данице, два сунца с источи. 60
    Не бјеше минуо још осми дан одкад
њу на свој родни стан доведе Љубмир млад:
гозбе још слиеђаху и вас пук веоми рад
чашама веселием тјераше мисли и јад.
    Кад згодно би вриеме, што га к њем управи 65
гиздавом Љубмиру брат Миљен објави,
говорећ: „Ход' са мном и за час остави
тву Зорку жудјену, тве сладке љубави.
    Знај, краљу од Босне, у ком је ма срећа,
к њему те довести моја риеч обећа". 70
Љубмиру тешко би. ну жалос би већа
ку с тега оћутје љубовца болећа.
    Ну кад чу, за мало да од ње далече
ње драга разблуда, ње покој утјече.
разведри од лица смућен зрак и рече: 75
„Умриет ћу, кад к мени не будеш доћ прече."
    Пак своје љувезни за сладку спомену
поклони љувен дар свом војну љубјену:
дар бјеше ње слика у кругу злаћену,
у китном бисеру, у драгом камену. 80
    Примајућ тај даров Љубмир се заплака,
а и Зорку устриели бољезан једнака;
њих тужбе, њих сузе, них љубав би така.
да за њу изриети ма 'е пјесан нејака.
    Уз Зорку он леже, докле свој зрак зора 85
сјутрадан објави с вишњега прозора,
јур справан, кад сунце изасја врх гора.
путоват пут равниех босанскиех простора.
    Сво'е љуби лиепи дар тад стави под главу
и узе тажити ње болес неправу, 90
докле год утруђен кроз ноћну забаву
задриема млад јунак уз диклу гиздаву.
    Кад свану, он муче дигну се из пернице
за покој не смести заспале диклице;
она оста још спећи, кад тиеком од птице 95
одјезди лиепи свој на сриемске границе
    Истом се одмакли бијаху ки дио.
кад Љубмир стави се да је узет забио
сво'е жеље једине походњи дар мио.
ки бјеше предњу ноћ под главу ставио. 100
    Тием рече Миљену: „Молим те, брате мој,
пусти ме поћ натраг, а оди ти постој:
за час ћу вратит се к мој Зорки прилиепој
за ње дар узети, ки ми осто јес при њој.
    Ер да ја без њега узслиедим пут садар, 105
рекла би да и њу не љубим како и дар;
у лиеину 'е не слика, ке љепос сишлу згар
ја слиедим довика ко звиезду сво'у бродар".
    С тием пође, куд њега пожуда сво'а зове,
и тиеком дохрли на своје дворове. 110
Упита, и рекоше слуге му његове
да још сан држи очи госпође нихове.
    Лако се привуче, да је не пробуди,
и к одру приступи за наћ дар ки жуди.
Ну нађе ствар ку наћ вику не посуди — 115
спат Зорку с туђином у худој разблуди!
    и што је још горе, тај хот им без свита
бијаше слуга ње. груб, стариех пун лита:
чием Зорка дјелова ко жена махнита,
ка се по нарави за горе прихита. 120
    Кад видје таку ствар ње војно смућени,
смрзну се прво вас јакно ступ камени,
а затием вас плану, трже мач гвоздени
и викну: „О худа. виђ с кием ме промиени!
    О хриди, о звиери. о жено без вјере. 125
му љепос толи изда, с тач грубе намјере?!
Пуштам те срамоти, бјежим тве невјере
и ко те јур љубих. мрзим те без мјере.
    Живот ти не дижем, да с малом мом части
у крви срамотној мач се мој не омасти: 130
остани с злом срећом, да би те с свом власти
дрпили све срде од тамне пропасти".
    Пак плећи обрну. на коња тер скочи
и јакно брза стрил диже се њој с очи.
Стигну брата и њем скри што му вај узрочи, 135
ну све што он крије лице му свједочи.
   Миљен се чуђаше, гди Љубмир на свакчас
у себи како лед прид сунцем копни вас:
задубен у мислиех гди мучи, тер сва влас
живућа липше му и гине лице и стас. 140
    Пита га мнократи: „Љубмире, што ти је?" -
ну заман, ер свој јад риет Љубмир не смије.
I тако све мучи, све таји, све крије,
докле год прид краља приступи послије.
    У њем од љепости не видећ биљега. 145
Миљена затече зачудјен краљ стега:
„Ово ли брат је твој тач гиздав? Од њега
не видјех досле ја видјења грубшега!"
    Миљен одговори: „О круно приславна,
он се лиеп упути, ну љепос ние ставна. 150
ер с лица оте му сва добра наравна,
потајна њека злед, нека чес издавна.
    Прије би весео, сад плачућ дни тјера.
прие живје, сад гине пун скровна чемера:
страшим се да њега кон кобна језера 155
изненад не страви вилиња намјера".
    Миљенов краљ говор и помњу похвали,
а тужна срчано Љубмира пожали,
ки пита теј стане да би му подали
ки бјеху крај двора у забит остали. 160
    Туј Љубмир живућ сам цвиељаше дан и ноћ,
све небо. вас пако кликујућ на помоћ,
да врху свиех жена плам згара буде доћ.
да на њих изтрате све срде силу и моћ.
    „Ах жене (вејашц) неставиие. неправе. 165
невјерне, нехарне и силом гиздаве,
без срца, без стида, без части, без славе.
охоле нарави а свиести нездраве!
    Којој да вјерујем, кад вјерна Зорка ма.
ка моја разблуда и радос би сама. 170
још истом удана, без свиести и без срама
плам је мој издала поганием варкама?
    Лиепе сте, али ћуд ваша је ко змија,
која се по цвиетју прољетном привија:
лиепе сте, ну љепос јак муииња ваша сја, 175
ка блазни свјетлостим, ну триеском убија".
    Чием Љубмир тужи се с овакиех бесједа,
крај стана у зиду један риез угледа
и жамор ћу њеки: приступи, тер једа
ке чудо замјери, прострие вид наприеда. 180
    Нут чуда ке видје! упази Даницу,
од срца краљева и љуби и божицу,
гди лежи прострта на златну перницу,
кажући велик плам руменом у лицу.
    Видје гди дворкиња једна к њој улази 185
и вели: „Краљице. твој ти се драг мрази:
не хтје доћ. и тебе да горко порази,
ме молбе, сво'у срећу, твој урес не пази". —
    "Пођ' му опет догласи (краљица тад реце)
да болни живот мој по њему лиек стјече; 190
тием ако сад к мени хрло не дотече.
отит ће душа ма од тиела далече".
    Пође она и врати се, тер рече: „По труду
нађох га, рекох му, ну све би залуду;
он игра с двораним, гди срете чес худу, 195
ка чини да њему мао пинез добуду".
    Уздахну краљица и плачућ нареди:
„Пођ' опет, ма верна, тер му опет бесједи
да му се краљевско ме благо не штеди,
само да ма жеља и хтијење ме слиеди". 200
    Мре Љубмир виђећ то, у жељах за прие знат
тко младић ти бјеше зван заман толикрат,
ки вриедан краљици би горке ране дат.
њу стравит, њу стећи, пак за њу не хајат.
    Али ето дворкиња послана доходи 205
и с собом краљици драгога ње води.
Тко би то? Небеса! што наста сад оди?
нут чуда, нут биеса, нут што се догоди!
    Краљица, ка војна млађахна имаше
ком слике у љепости мучно наћ бијаше. — 210
краљица. ка диком толиком шиваше,
да бит ње љубовник сваки дух жељаше, —
    краљица, велим, та ткога узе да љуби
и с кога покој свој и сво'у час изгуби?
Пазите гди не њој љубовник ње груби 215
нег гриеху е ње сличан, кием војну сагруби!
    Грбав, хром, уплесан, има нос од педи.
усне му клепећу, а лице све блиеди.
цјере се зубине. у спилах вид сједи,
из којиех сјећају разроци погледи. 220
    Кад дође прида њу, узе га грлити
цвилећ и велећи: „Мој рају честити.
чему ћеш, ах. чему тву верну морити.
ка обра све виеке тву љепос служити?"
    Одговор он јој да у гњиеву и у вају. 225
ко да три тараша уједно залају,
говорећ: „Дали и та мени зла настају
да те имам држати на свакчас у рају?"
    Љубмир све гледаше и видје још затием
гди к себи на одар под свиетли златни трием 230
љувену ту наказ руками љувением
притегну без срама краљиса ружна свием.
    Дигну око тад с риеза, вираше проз који,
тере на двие стране сво'у мисо раздвоји,
мислећ гриех сво'е Зорке и гриех кием посвоји 235
Даница невјерна што јој не пристоји.
    и рече: „Ме Зорке кривина јес мала,
покли се с човјеком, буд' себром. састала:
будући краљица. худ изглед свиех зала.
за страшну грдобу сво'у вјернос издала. 240
    Ја бих гиздавиј и нег хотим Зорке ме
и његов хлапски траг надходи ме племе:
ну краљ и љепотом сја'гиздав над свиеме
и' мене надсива свјетлилом родниеме.
    Ах жене проклете, у жељах ке слиепе 245
у невид стерете огњене похлепе!
за грђе срцем бит. лицем сте ви лиепе.
за лиепе бит лицем, варке вас покриепе.
    Што 'е драго лиепо 'е вам, а лиепо што зло је.
тием ваше свеђ на зло пожуде настоје: 250
слиедите што 'е мило, тием ваша не боје
срца се створити невјерство свакоје.
    Све сте ви једнаке, једна вас зла воде
и свиех вас једнаке напасти находе:
само је добра она ка нејма слободе 255
и ка за зла бити не нађе пригоде".
    Видећ тач круњена туј краља двием крунам.
од своје срамоте већ Љубмир нејма срам:
радује с' у себи, диже влас свием тугам.
ер туге одлага у тугах не бит сам. 260
    У мало он времена тако се појави,
да к њему врати се вас урес гиздави:
чуди се краљ на то и помњу сву стави
од таке промјене за узрок знат прави.
    Молбами краљевскием млад Љубмир потиснут 265
сповидје што у Зорки сво'ој видје једанпут
и каза. што краљу би сасма тешко чут.
ко грдан немили краљици дође у скут.
    Краљ се не расрчи, ер спрва младац ти
под тврдием клетвами чини му изрити 270
да што чут узбуде, мирно ће примити.
све простит, све трпјет, све муком покрити.
    „Заман је (рече краљ) што 'е криво хтјет правит
жене су свеђ жене: ну сада чуј мој свит:
ход'мо ми по свиету. кроз начин разложит. 275
што друзи нам даше. ми друзием одвратит.
    Ти си лиеп, лиеп сам ја, хитар ја. хитар ти.
а к тому још злата множ ћемо пониети:
гди хитрос не узможе, благо ће на свиети.
гди благо не узможе, љепос ће доприети". 280
    Млад Љубмир пригрли краљеве бесједе,
и сваки од њих два на коња хро сједе,
тер блага сваки пун, надалек чим греде,
свој ступај из двора украдом изведе.
    Прођоше рашки крај, продоше границе 285
бугарскиех русага врх риеке Марице.
све луде хитрином, све блудне кроз лице.
травећи све благом лакоме диклице.
    Продоше по свиета носећи свуд штете.
свуд чинећ витешки њих блудне освете: 290
докле год узбојан да их ке зло не срете.
Љубмир се усуди дат краљу сеј свјете:
    „По молбах, по варках. по вољи, по сили
јур зајам ми друзием с врхом смо вратили:
оружје врзимо, да ки удес немили 295
славу нам не уграби сву ку смо добили.
    Вјеруј ми. мудрос је оставит чес саде
прие нег нам по себи изненад западе:
мнократ лав обиестан. мнократи вук краде.
а једном у мрежу не сциенећ упаде. 300
    Здружимо с нам платом ку дичну младицу
лиепу ко Зорку му. ко твоју Даницу,
да мирно без страха у драгом ње лицу
целовим беремо љувену ружицу".
    Поспјешим краљ мудри Љубмиров прими свјет 305
и нађе ту диклу за ш њоме свеђ живјет.
ка складна, ка мила младости своје у цвиет
свачије рањаше срце, дух и памет.
    Она још одавна љубјаше некога,
кога прем жуђаше за војна стећ свога: 310
тием њему знат, чини, сред мрака ноћнога
да се к њој привуче на одар сдно нога.
    Он приђе садно одра, ер хитра љубав јес
и смјенством напуња умрло срце и свиес.
тер дође тач вјешто, да би ш њим добра ћес 315
и доприе грлити сво'е драге жељни урес.
    Дикла тад лежаше међу двием спета одсвуд:
отуда краљ бјеше а Љубмир одовуд.
Придође тај трећи. ки не би лиен и луд,
нег прико све ноћи вас њима диже труд. 320
    I Лубмир туј и краљ приварен остаје,
краљ сциени да 'е Љубмир. а Љубмир краљ даје:
тием један и други за ту ствар не хаје,
ну с собом чуди се што друг не пристаје.
    Јур лупеж љувени између стража тиех 325
побјего бјеше сит добара жудјениех.
а и зора млади дан изнесе врху свиех
у цвиетном повоју од руса румениех.
    кад узе другу свом бесјеил.ит крал млади:
„Тко да се, Љубмире, с тобоме завади? 330
Ти с' могућ и теби сву ноћ не досади
баздухат витешки по мекој ливади".
    Љубмир се посмјехну велећи: "Криво је
дат другом славу ку тва дјела достоје:
вјеруј ми, краљу мој, јуначтво да твоје 335
познају људи у дан а у ноћи госпоје".
    Краљ се тад запани и поче сумњити
да бјеше к њим пришо ки хотим скровити;
тием узе њих дружи охоло приетити.
да буде витеза ноћнога одкрити. 340
    Паде она прид њега горки плач ронећи.
ки је свием женама помоћник највећи,
и рече: „Не ви два нег младац би трећи,
ки прође дугу ноћ са мном се грлећи".
    I к тому сповиђе ко приђе, ко њега 345
одавна љубљаше ко војна својега;
пак милос просити приону врх тега
грдећи лиепи урес и прси од сниега.
    Кад чуше све што би, краљ сврну јад у смих
говорећ: „Да така у варках љувених 350
хитрина бит може, ја досле не сциених.
Сад познам да 'е жена дубина пакљених.
    Ташта је пожуда у мрежу вјетар збит,
измјерит валове и звиезде прибројит,
триес притећ, тајат гром, сунцу тиек уставит 355
и жену сачуват ка хоће зло чинит.
    Диклице, тва хитрос, ком љубав изпуни.
право је довика хвалом се да круни:
не плачи, не цвили и твој гриех не куни.
који те не тугом нег срећом напуни. 360
    Ево ти блага множ, кием ћеш се удомит
за младца ки могућ сву ноћ те би љубит.
и вјерна буди му! ну је ови заман свит.
ер будућ ти жена. не мож му вјерна бит.
    А ми се, Љубмире. к љубовцам вратимо, 365
и њихов опћени женски гриех простимо:
ер је у свиех иста ћуд. и како видимо,
наћ од њих вјернију замани желимо."
    Тако се сваки од њих на свој дом одправи
и живје с другом сво'ом у многој љубави. 370
Ово се сповиеда, ну мним да састави
лаживо згоду ову ки злобник неправи.
    ер женску вјернос ја мого сам познати
досле прем достојну да се увиек позлати:
а и жене, да пишу. могле би стократи. 375
вјерујте, што горе на људи писати.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Игњат Ђурђевић, умро 1737, пре 287 година.