Od kud tako gladna i suha,
lakomíce, greš trepteći,
znojna, sama i bez ruha
što li je težko u toj vreći?
Riet' ću: iz pakla pjenez nosim 5
dat' uboziem, i da vratim,
što nepravo držim, mnozim,
da zle ruge već ne patim.
Ali niesi sad na vrime,
zamani se ištom moriš, 10
er sud višnji htje ognjem time,
kad te rodi, viek da goriš.
Toj da budeš vraćat htjela,
čim bi živa s nami na svit,
bržek ne bi zla patila 15
i još hugjeg', ke ćeš patit',
jaoh! ne može gore biti,
neg' je tužnoj, što me rani,
dato mi je trieba iti
opet k onoj strašnoj strani. 20
Opet i tuj viek boravi,
a to blago sveži za vlas,
ter se š' njime strmoglavi,
doli u istu vrati propas.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Хорације Мажибрадић, умро 1641, пре 383 године.
