Од куд тако гладна и суха,
лакомíце, греш трептећи,
знојна, сама и без руха
што ли је тежко у тој врећи?
Риет' ћу: из пакла пјенез носим 5
дат' убозием, и да вратим,
што неправо држим, мнозим,
да зле руге већ не патим.
Али ниеси сад на вриме,
замани се иштом мориш, 10
ер суд вишњи хтје огњем тиме,
кад те роди, виек да гориш.
Тој да будеш враћат хтјела,
чим би жива с нами на свит,
бржек не би зла патила 15
и још хугјег', ке ћеш патит',
јаох! не може горе бити,
нег' је тужној, што ме рани,
дато ми је триеба ити
опет к оној страшној страни. 20
Опет и туј виек борави,
а то благо свежи за влас,
тер се ш' њиме стрмоглави,
доли у исту врати пропас.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Хорације Мажибрадић, умро 1641, пре 383 године.
