Molim te gospođu, ne budi srdcem lav,
ter ne da' da pođu skončat se za ljubav,
zač pamet razdiru u želji ljuveni,
kad godi poziru tvoj obraz rumeni.
Ar u njem meni sja prisvitlo sunačce, 5
zatoj sad venem ja i moje srdačce;
zatoj mi zamiru ne ima' svršeno,
ako te ja tiru i slidim ljuveno.
Rači se čudit još gdi sam ja dosad živ,
ter mi rec': kako mož odolit tolik gniv? 10
ki trplju s trudom sve, moj cvite izbrani,
želeći ličce tve ko mi se sve brani.
Jer sama viditi toj moreš, ružice,
što bude sliditi od tvoga služice;
ar svaki čas i hip ličca mi poblide, 15
kad godi obraz lip tvoj odkud izide.
A zatoj još molju, gospoje od gospoj,
ne čin' tač da bolju u tuzi ljuvenoj;
ja drugo ne želim, moj venče gizdavi,
ner da se veselim kon tvoje ljubavi.20
Напомена
Извор
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga II, Pjesme Šiška Menčevića Vlahovića i Gjore Držića, str., Zagreb, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
