Mlađahta diklice, prî nego bîh uzril
anđelsko tve lice, prî me tvoj rani stril,
a toj bi sve uzrok liposti tvoje glas
kom zapad ter istok u slavi cafti vas.
Za koju ja slavu poželih tve lice 5
i ljepos gizdavu, mlađahta diklice,
da vidim je li toj što glas tvoj spovida,
i da mi ures tvoj ljuven stril izvida.
Ter vele jur slove tva ljepos obična,
koja se, dim, zove k sunačcu prilična; 10
nu mnogo veće jes negli se govori
anđelski tvoj ures kojim svit vas gori.
Ter sad znam da jezik ne more izriti
koliko sâm človik očima viditi;
zač kom te ja zgledah, smamih se u sebi, 15
prilike ter ne dah pod nebom reć tebi.
Ar vidih stvar novu, sunačce, tvoj ures
ku suncem da zovu dostojno velmi jes;
zatoj se zatekoh tvoj ures slaviti,
zatoj se tvoj rekoh dovika praviti, 20
zatoj se odlučih strt kako jedan stril,
ako se ne slučih skoro ja u tvoj kril;
ako se ne steče da se ja zovu tvoj,
od smrti daleče ne scíni život moj.
Zatoj lik naredi, krunice izbrana, 25
prî ner se ozledi u srci mom rana,
koje se ja bojim, koja me skončava,
koliko da stojim u nokteh od lava.
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga II, Pjesme Šiška Menčevića Vlahovića i Gjore Držića, str. , Zagreb, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
