Млађахта диклице, прî него бîх узрил
анђелско тве лице, прî ме твој рани стрил,
а тој би све узрок липости твоје глас
ком запад тер исток у слави цафти вас.
За коју ја славу пожелих тве лице 5
и љепос гиздаву, млађахта диклице,
да видим је ли тој што глас твој сповида,
и да ми урес твој љувен стрил извида.
Тер веле јур слове тва љепос обична,
која се, дим, зове к суначцу прилична; 10
ну много веће јес негли се говори
анђелски твој урес којим свит вас гори.
Тер сад знам да језик не море изрити
колико сâм чловик очима видити;
зач ком те ја згледах, смамих се у себи, 15
прилике тер не дах под небом рећ теби.
Ар видих ствар нову, суначце, твој урес
ку сунцем да зову достојно велми јес;
затој се затекох твој урес славити,
затој се твој рекох довика правити, 20
затој се одлучих стрт како један стрил,
ако се не случих скоро ја у твој крил;
ако се не стече да се ја зову твој,
од смрти далече не сцíни живот мој.
Затој лик нареди, крунице избрана, 25
прî нер се озледи у срци мом рана,
које се ја бојим, која ме скончава,
колико да стојим у ноктех од лава.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр. , Загреб, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
