Kad sunčan zrak sine, i bieli dan dogje,
tad noćna tma mine, u zapad er pogje;
sviet vesel ostane urešen ljuveno,
sve trave izbrane i cvietje rumeno
prime moć na sviti s tej zrake svietlušte, 5
kojom sja i sviti sunašce gorušte,
a zemlja uzgori za č bude svjetlos taj,
jak da se otvori na nebi svietli raj:
ovaj vil gizdava tač stvori onada,
kad svoja lica dva za milos vidjet' da; 10
prosine svietli zrak, i bjeli dan pride,
u noći tamni mrak sasma tja otide;
srce mir sadruži mladosti izbrane
i ljubav tko služi, tad vesel ostane.
Ja trudan vas budem pun željne tužice, 15
pak sebe zabudem, kad pozrim toj lice.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Хорације Мажибрадић, умро 1641, пре 383 године.