Кад сунчан зрак сине, и биели дан догје,
тад ноћна тма мине, у запад ер погје;
свиет весел остане урешен љувено,
све траве избране и цвиетје румено
приме моћ на свити с теј зраке свиетлуште, 5
којом сја и свити сунашце горуште,
а земља узгори за ч буде свјетлос тај,
јак да се отвори на неби свиетли рај:
овај вил гиздава тач створи онада,
кад своја лица два за милос видјет' да; 10
просине свиетли зрак, и бјели дан приде,
у ноћи тамни мрак сасма тја отиде;
срце мир садружи младости избране
и љубав тко служи, тад весел остане.
Ја трудан вас будем пун жељне тужице, 15
пак себе забудем, кад позрим тој лице.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Хорације Мажибрадић, умро 1641, пре 383 године.
